ФИФА нам украла медаљу!

Југославија је заузела треће место на СП 1930. О томе сведочи медаља донета из Уругваја, извештај „Политике“ из Монтевидеа и, коначно, пропозиције тог доба. ФИФА је Југославији украла „бронзу“ како би имала упориште да САД додели организацију светског првенства.

На првом Мондијалу тријумфовао је Уругвај. У финалу је победио Аргентину (4:2).

Утакмица за треће место није играна. Није ни била предвиђена. Турнир није игран како је планирано. Зато и на званичном плакату записано да турнир са 16 тимова траје од 15. јула до 15. августа. Дошло је само 13 репрезентација, па је трајао од 13. до 30. јула.

По тадашњим обичајима, треће место је припадало тиму који изгуби од победника. То је била Југославија. У полуфиналу је изгубила од Уругваја (1:6). У другој утакмици Аргентина је истим резултатом победила САД.

Током деценија смишљене су многе приче зашто није било утакмице за треће место.

Према једној, Југославији је понуђено да игра против САД, али је то одбијено због начина на који је изгубљено полуфинале од Уругваја. Други извори су навели да је Југославија журила да напусти Уругвај јер је имала заказане пријатељске утакмице против Аргентине и Бразила.

У дневницима путника за Монтевидео нико није навео понуду да Југославија игра за треће место. Др Михаило Андрејевић, секретар за међународне послове ФСЈ, у књизи „Путовање кроз фудбал и медицину“ је открио да је југословенска експедиција морала да одложи пут за Аргентину јер није није било места на бродовима. Попунило их је око 20.000 Аргентинаца који су допутовали на финале.

Исто је испричао и Благоје Моша Марјановић.

- На пристаништу је настао хаос. На силу бога, маса је хтела да провали у лађу да би заузели места. Један дебели Аргентинац са два револвера у рукама је себи крчио пут кроз гужву. За њим је продирала маса од неколико стотина путника. Нико није могао да их задржи, иако нису имали крате. Рушили су све пред собом и успели најзад да се докопају лађе. Наши напори остали су узалудни. Капетан је дао знак да се подигне мост јер у лађи више није било места. Тако смо и поред купљених карата остали у Монтевидеу, док је  наш пртљаг отпутовао у Буенос Ајрес. Могли смо да се укрцамо тек сутрадан , али и овог пута са много труда, јер је на пристаништу организација биа очајна – причао је у перо новинару Љубомиру Вукадиновићу за књигу „Хиљаду голова Моше Марјановића“.

Занимљиво је да пажња никада није окренута ка Американцима. Да је то учињено било би јасније да утакмице за треће место није ни могло бити.

САД су у полуфиналу против Аргентине (1:6) дословце пребијени. Утакмицу су завршили са осморицом, јер су тројица морали да изађу с терена због тешких поверда, међу њима и једини голман.

Американци без довољно играча, Југословени без понуде за игру, домаћини без намере да организује утакмицу. Све је, ипак, било јасно. Југославији је припало треће место на основу тадашњег обичаја да је међу полуфиналистима боље пласиран онај који је изгубио од победника.

Поредак је 56 година касније променила ФИФА. На Конгресу 1986. одлучено је да се за све шампионате утврди пласман. Проблем је било једино први Мондијал, јер није било утакмице за треће место.

Технички комитет ФИФА је за критријум поставио укупан учинак. Југославија и САД су групу завршиле са по две победе и претрпеле идентичан пораз у полуфиналу. САД су имале укупну гол-разлику 7:6, а Југославија 7:7. Одлучено је да због боље гол-разлике треће место припадне САД, а да Југославија буде потиснута на четврто.

Историја, међутим, не може да се лако промени административним одлукама.

По завршетку турнира златна медаља је уручена капитену Уругваја Хозеу Назацију. Сребрну је добио Аргентинмац Мануел Фереура.

Касније су Уругвајци направили 21 медаљу од 18-каратног злата за све репрезентативце и сваку украсили именом. Аргентинци су урадили исто са сребрним медаљама за своје фудбалере.

Медаља слична онима које су добили Назацио и Фереира данас се налази у Београду. Чува је породица Благоја Моше Марјановића.

Благоје Марјановић је преминуо 1. октобра 1984. Медаљу је наставио да чува његов син Зоран. На жалост, није знао историју вредног антиквитета. Моша је 1960. године претрпео мождани удар од кога је изгубио моћ говора. Зоран није могао да чује причу о медаљи. Очеве сувенире је чувао као успомену на великог играча, са мало података о фудбалу. Преминуо је у пролеће 2019.

Тако остаје тајна откуд медаља код Марјановића.

Из Монтевида је однето много медаља. Разне се могу купити на аукцијама. Сличне оној какву је чувао Моша добили су капитени Уругваја и Аргентине.

Ако су медаље биле само намењене капитенима, онда би медаљу за треће место добио Милутин Ивковић „Милутинац“. Нацисти су га 23. маја 1943. стрељали у Јајинцима као комунистичког активисту. Да ли је Моша сачувао медаљу после смрти саиграча или је на неки други начин стигла у његове руке вероватно никада нећемо сазнати.

Уругвајцу су током и после светског првенства „шаком и капом“ делили разне медаље. Породица др Косте Хаџија, вође пута испред ФСЈ, чува комеморативну медаљу. Таква медаља на аукцијској продаји достиже цену око 100 долара. Уругвајци су годинама касније разне медаље делили националним савзима и фудбалерима који су учествовали на светском шампионату.