Пише: Златибор Репић
Учинићемо Србију поносном – рекао је Драган Стојковић дан уочи утакмице против Бразила. Ни селектор, ни играчи нису је донели такав осећај нацији. Не зато што нису хтели. Намерили су се једноставно на боље. Кариоке су приземљиле Орлове и вратиле их у реалност. Бар се надамо да јесу.
Јесте Саудијска Арабија победила Аргентину, Јапан - Немачку, али Бразилци су управо поучени тим искуством играли максимално озбиљно, појачали ритам кад је било најпотребније и заслужено славили. Тешко да и они обузети еуфоријом пре прексиноћњег окршаја верују да је било ко од Орлова квалитетнији од једног бразилског играча.
Утакмице против јаких ривала одлично указују на све слабости. Србија их свакако има, али нико не заслужује да се стави на стуб срама. Чак ни најмлађи Иван Илић, храбар да обећа финале, или Андрија Живковић после речи да се осећа исто као 2015. на Новом Зеланду и да можемо до светске титуле!
Србија је самостална од 2006. и на два планетарна шампионата није прошла групу. Није ни у заједници са Црном Гором управо те 2006, односно још од 1998. и 2000. на ЕП кад је Пикси био капитен репрезентације. Да ли је онда схватљиво да било ко од играча обећава финале или још горе злато? Осмина финала је сан који нисмо досањали 24 године и само је неупућеност у сопствени и квалитет противника, али и несвесност на какво су такмичење дошли мотивисала поједине Орлове да најављују чудо. Има још времена да се оно деси, али верује ли сад ико у то?
Сјајна је наша репрезентација била у квалификацијама, потом и у Лиги нација (иако је поражена од Норвешке у Београду), међутим, у другој провери после Лисабона Стојковићеви изабраници изгубили су од Данске 0:3 у Копенхагену!
Сви су тај пораз заборавили, приписали га стицају околности, а бројне слабости још тад су биле видљиве. Уосталом, Португалце смо изненадили, на Маракани је требало да изгубимо (поништен гол Роналда у надокнади времена док још није било ВАР-а).
Погрешно је што су сами играчи тада помислили да смо бољи од Бернарда Силве, Бруна Фернандеша, Роналда, Жоаоа Феликса... Узгред, тешко да и Португалија припада светском врху, још живи на таласу задовољства после освајања ЕП 2016.
Бокови су нам рак-рана због ризичне игре без бекова. Имали смо против Бразила 0:0 док Андрија Живковић није изашао, али гол је од 46. минута висио у ваздуху и са њим у игри.
Први пут откако је Пикси селектор измене су биле лоше. Ниједан резервиста није донео ништа добро, посебно Немања Радоњић, потпуно индиспониран у одбрани јер је у суштини офанзиван играч и нема осећај колико треба да буде близу Нејмара кад жели да га блокира.
Очекивало се више од Дарка Лазовића, Ивана Илића, Душана Влаховића, нису донели ни свежину ни конкретност.
Изложио се Стојковић ризику и Александра Митровића уврстио у тим од првог минута. Можда би свако тако урадио. Иако је селектор ауторитативан и међу играчима и у јавности, плашио се шта би се десило да је уз Филипа Костића и голгетера оставио на клупи, што је уосталом и изјавио после утакмице („дошло би до револуције“).
Влаховић је био логичније решење јер је спремнији, иако и он спада у играче за које се Стојковић покајао што их је послушао кад су му рекли да су спремни.
Пораз од Бразила колико год болан био и створио још већи императив победе над Камеруном, дошао је као отрежњење. Србија не припада топ нивоу светског фудбала, можда ни европског иако су Орлови у Катару, а прваци Италијани код куће.
Што пре то схвате играчи, стручни штаб и медији биће нам свима лакше, посебно тиму да се фокусира на остварљиве циљеве.
Победе против Камерунаца и Швајцараца су могуће, иако ће сад све бити теже, јер хтели наши репрезентативци то да признају или не, сваки пораз квари атмосферу, а императив ствара притисак са којим се није лако изборити.
Пиксију би водиља пред другу утакмицу на планетарном шампионату требало да буде Мондијал 1990. и драг учитељ Ивица Осим. Југославија је изгубила од СР Немачке 1:4 на старту у Италији.
Панцери су постали светски прваци, Плави су савладали Колумбију (1:0) и УАЕ (4:1) и прошли у осмину финала.
Уследиле су Стојковићеве мајсторије против Шпаније (2:1) и још непрежаљено четвртфинале, односно елиминација после пенала од Аргентине.
Такав учинак после пораза на премијери представљао би подвиг, али осмина финала је и даље реалност, уз обавезу да схватимо колико вредимо и можемо.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
