КОРНЕР: Пиксијев систем исцрпљивања распршио снове

ПИШЕ: Златибор Репић

Крај после групне фазе. За објективне очекиван, за превелике оптимисте разочаравајући. Веровали смо да је ова генерација способна да помера границе, да ће остварити најбољи учинак откад је на сцени репрезентација Србије, али сасвим супротно, Орлови су на Мондијалима 2010. и 2018. имали по једну победу, а сад су освојили само бод.

Могло је и морало више. Амбиције су биле неразумљиво високе, селектор Драган Стојковић био је највише самоуверен, још после жреба рекао је да сања о полуфиналу. Следили су га играчи, највише најмлађи. И Пикси и његови изабраници ублажили су реторику по доласку у Катар. Високе домете нису обећавали после Бразила, посебно не Камеруна. Били су срећни што можемо да одлучујемо сами о својој судбини против Швајцарске, а и није тако било. Африканци су савладали Кариоке и Србија је морала да слави са два гола разлике да би прошла даље. Сад је све то и небитно јер су Орлови изгубили.

Нешто је показала и прва утакмица против Бразилаца. Видело се да наш државни тим не припада топ нивоу светских репрезентација. Дуел са Камерунцима био је најважнији. Преокрет и сјајна игра у финишу првог полувремена отворили су нам врата победе. Несхватљиво лош други део игре, изостанак одбрамбене стратегије срушио је све што су Тадић, Сергеј Милинковић-Савић, Митровић, Живковић и остали до тада саградили. Предност је изгубљена за 13 минута и без обзира на касније изјаве играча и селектора реми је био истоветан поразу.

Само необјективни могли су да потцене Швајцарце и кажу да сигурно пролазимо даље. За разлику од нас Сајџије имају систем. Променили су селектора, али не и начин игре, задржали су дисциплину, много су јачи у одбрани од Србије, стално пролазе групну фазу. Тим који елиминише Италију у квалификацијама, Француску у осмини финала ЕП, заслужује да буде детаљно скениран, а чини се да није. Уопште, флоскуле како је важно само да ми будемо на свом нивоу не пију воду, јер свако игра онолико колико му противник дозволи.

Уопште, од успеха у Лисабону Орлови су деловали превише самоуверено. Помислили су, не само они већ и јавност, да можемо много, да Пикси у селекторској улози може да направи већи успех него у играчкој репрезентативној каријери. У Катару се показало колико су очекивања била превисока. Зато је и пад болан.

Селектор и његов систем игре донели су нам успех у квалификацијама. Турнирски систем је нешто сасвим друго. Светско првенство много више исцрпљује играче. Формација 3-4-1-2 је превише захтевна. Сви су се много трошили и због тога смо у свим утакмицама, мада смо у прве две играли 3-4-2-1, имали пад у других 45 минута. Тешко је и нападачима било да покривају велики део терена, нерационално трошење енергије одвело нас је у поразе.

Повреде Митровића, Влаховића и Костића нису биле толико озбиљне. Стојковићево наглашавање да је њихова неспремност утицала на неуспех је тражење алибија.  Сва тројица била су ако не од првог дана онда касније, у тренажном процесу. Влаховић је заслужио да уђе у игру против Камеруна. Пикси га је оставио да се загрева цело друго полувреме и без обзира што обојица демантују сукоб, незадовољство код нападача Јувентуса било је очигледно. Није сигурно био срећан ни Јовић, што није добио шансу у другој утакмици.

Више од бодова победа против Камерунаца значила би нам због самопоуздања. Прокоцкани тријумф и све што се дешавало сигурно су пореметили атмосферу, без обзира што то нико не жели да призна.

Бити озбиљан тим у данашњем фудбалу захтева перфектну организацију игре. Србија није имала пре свега дефанзивну стратегију. Нису криви смо Павловић, Миленковић и Вељковић, није ни Лукић, једини задњи везни против Швајцарске већ сви, а посебно селектор због лоше процене да му систем од којег не одступа може увек донети успех.

Податак да је Вања Милинковић-Савић је примио осам голова на три утакмице, а био је можда најзапаженији у тиму Србије довољно говори како су изгледали остали. Изузев повремено капитена Душана Тадића и голгетера Александра Митровића нико није био на нивоу такмичења.

Најчудније је понашање и вођење екипе Драгана Стојковића. У квалификацијама је често грешио са првом једанаесторицом, али је увек правио сјајне измене и више пута на тај начин добијао утакмице. У Катару је највише грешио код увођења играча. Мењао је најбоље, убацивао лошије, против Швајцарске се и предао пре краја кад је извео Тадића.

Није ни селектору било лако да задржи смиреност после свега што је претходило СП. Неизбор Ненада Бјековића на функцију председника ФСС доживео је и као лични пораз, осетио да више нема сву власт, можда ни контролу над свим играчима. Јавна је тајна да је нудио оставку и пре Мондијала. Још актуелни челници узвратили су га од те намере. Колико год да је крив за крах на планетарном шампионату Стојковић заслужује да одради уговор до краја, односно закључно са ЕП 2024.

Србија не може тренутно ни да нађе бољег од њега. Многе ствари требало би урадити испочетка, пре свега око начина игре ако не желимо да прођемо као у Катару и уколико уопште дођемо до Немачке. До марта и следећег окупљања Орлова је довољно времена за анализу и наредне потезе. До тада ће ФСС имати и новог председника, можда и другачије опредељење и визије.

Ако ништа друго ваљда ћемо сада да схватимо шта је велико такмичење. Не ваља се разметати превише оптимистичким изјавама. За нас је успех учествовати на СП. Логично је да смо у овој генерацији препознали додатни квалитет, уз харизму селектора, били смо уверени да нам нокаут фаза неће измаћи, али видели смо колико је тежак пут до осмине финала.