KORNER: Piksijev sistem iscrpljivanja raspršio snove

PIŠE: Zlatibor Repić

Kraj posle grupne faze. Za objektivne očekivan, za prevelike optimiste razočaravajući. Verovali smo da je ova generacija sposobna da pomera granice, da će ostvariti najbolji učinak otkad je na sceni reprezentacija Srbije, ali sasvim suprotno, Orlovi su na Mondijalima 2010. i 2018. imali po jednu pobedu, a sad su osvojili samo bod.

Moglo je i moralo više. Ambicije su bile nerazumljivo visoke, selektor Dragan Stojković bio je najviše samouveren, još posle žreba rekao je da sanja o polufinalu. Sledili su ga igrači, najviše najmlađi. I Piksi i njegovi izabranici ublažili su retoriku po dolasku u Katar. Visoke domete nisu obećavali posle Brazila, posebno ne Kameruna. Bili su srećni što možemo da odlučujemo sami o svojoj sudbini protiv Švajcarske, a i nije tako bilo. Afrikanci su savladali Karioke i Srbija je morala da slavi sa dva gola razlike da bi prošla dalje. Sad je sve to i nebitno jer su Orlovi izgubili.

Nešto je pokazala i prva utakmica protiv Brazilaca. Videlo se da naš državni tim ne pripada top nivou svetskih reprezentacija. Duel sa Kameruncima bio je najvažniji. Preokret i sjajna igra u finišu prvog poluvremena otvorili su nam vrata pobede. Neshvatljivo loš drugi deo igre, izostanak odbrambene strategije srušio je sve što su Tadić, Sergej Milinković-Savić, Mitrović, Živković i ostali do tada sagradili. Prednost je izgubljena za 13 minuta i bez obzira na kasnije izjave igrača i selektora remi je bio istovetan porazu.

Samo neobjektivni mogli su da potcene Švajcarce i kažu da sigurno prolazimo dalje. Za razliku od nas Sajdžije imaju sistem. Promenili su selektora, ali ne i način igre, zadržali su disciplinu, mnogo su jači u odbrani od Srbije, stalno prolaze grupnu fazu. Tim koji eliminiše Italiju u kvalifikacijama, Francusku u osmini finala EP, zaslužuje da bude detaljno skeniran, a čini se da nije. Uopšte, floskule kako je važno samo da mi budemo na svom nivou ne piju vodu, jer svako igra onoliko koliko mu protivnik dozvoli.

Uopšte, od uspeha u Lisabonu Orlovi su delovali previše samouvereno. Pomislili su, ne samo oni već i javnost, da možemo mnogo, da Piksi u selektorskoj ulozi može da napravi veći uspeh nego u igračkoj reprezentativnoj karijeri. U Kataru se pokazalo koliko su očekivanja bila previsoka. Zato je i pad bolan.

Selektor i njegov sistem igre doneli su nam uspeh u kvalifikacijama. Turnirski sistem je nešto sasvim drugo. Svetsko prvenstvo mnogo više iscrpljuje igrače. Formacija 3-4-1-2 je previše zahtevna. Svi su se mnogo trošili i zbog toga smo u svim utakmicama, mada smo u prve dve igrali 3-4-2-1, imali pad u drugih 45 minuta. Teško je i napadačima bilo da pokrivaju veliki deo terena, neracionalno trošenje energije odvelo nas je u poraze.

Povrede Mitrovića, Vlahovića i Kostića nisu bile toliko ozbiljne. Stojkovićevo naglašavanje da je njihova nespremnost uticala na neuspeh je traženje alibija.  Sva trojica bila su ako ne od prvog dana onda kasnije, u trenažnom procesu. Vlahović je zaslužio da uđe u igru protiv Kameruna. Piksi ga je ostavio da se zagreva celo drugo poluvreme i bez obzira što obojica demantuju sukob, nezadovoljstvo kod napadača Juventusa bilo je očigledno. Nije sigurno bio srećan ni Jović, što nije dobio šansu u drugoj utakmici.

Više od bodova pobeda protiv Kamerunaca značila bi nam zbog samopouzdanja. Prokockani trijumf i sve što se dešavalo sigurno su poremetili atmosferu, bez obzira što to niko ne želi da prizna.

Biti ozbiljan tim u današnjem fudbalu zahteva perfektnu organizaciju igre. Srbija nije imala pre svega defanzivnu strategiju. Nisu krivi smo Pavlović, Milenković i Veljković, nije ni Lukić, jedini zadnji vezni protiv Švajcarske već svi, a posebno selektor zbog loše procene da mu sistem od kojeg ne odstupa može uvek doneti uspeh.

Podatak da je Vanja Milinković-Savić je primio osam golova na tri utakmice, a bio je možda najzapaženiji u timu Srbije dovoljno govori kako su izgledali ostali. Izuzev povremeno kapitena Dušana Tadića i golgetera Aleksandra Mitrovića niko nije bio na nivou takmičenja.

Najčudnije je ponašanje i vođenje ekipe Dragana Stojkovića. U kvalifikacijama je često grešio sa prvom jedanaestoricom, ali je uvek pravio sjajne izmene i više puta na taj način dobijao utakmice. U Kataru je najviše grešio kod uvođenja igrača. Menjao je najbolje, ubacivao lošije, protiv Švajcarske se i predao pre kraja kad je izveo Tadića.

Nije ni selektoru bilo lako da zadrži smirenost posle svega što je prethodilo SP. Neizbor Nenada Bjekovića na funkciju predsednika FSS doživeo je i kao lični poraz, osetio da više nema svu vlast, možda ni kontrolu nad svim igračima. Javna je tajna da je nudio ostavku i pre Mondijala. Još aktuelni čelnici uzvratili su ga od te namere. Koliko god da je kriv za krah na planetarnom šampionatu Stojković zaslužuje da odradi ugovor do kraja, odnosno zaključno sa EP 2024.

Srbija ne može trenutno ni da nađe boljeg od njega. Mnoge stvari trebalo bi uraditi ispočetka, pre svega oko načina igre ako ne želimo da prođemo kao u Kataru i ukoliko uopšte dođemo do Nemačke. Do marta i sledećeg okupljanja Orlova je dovoljno vremena za analizu i naredne poteze. Do tada će FSS imati i novog predsednika, možda i drugačije opredeljenje i vizije.

Ako ništa drugo valjda ćemo sada da shvatimo šta je veliko takmičenje. Ne valja se razmetati previše optimističkim izjavama. Za nas je uspeh učestvovati na SP. Logično je da smo u ovoj generaciji prepoznali dodatni kvalitet, uz harizmu selektora, bili smo uvereni da nam nokaut faza neće izmaći, ali videli smo koliko je težak put do osmine finala.