Најскупљи, најатрактивнији, за Србију ретко најбољи. Сергеј Милинковић-Савић типичан је пример недостатка континуитета и нестабилности, свега онога што су Орлови испољили у Катару.
Некад нас као после два гола у Ослу или мајсторије против Камеруна остави у еуфорији и будемо заиста срећни што га имамо.
Радосни смо и док слушамо хвалоспеве о њему из Италије и гледамо шта све ради у дресу Лација. Дијаметрално супротна страна његове играчке личности, нажалост, оставља јачи утисак.
Разочарање резултатима наше репрезентације у Катару не може да прође без осврта на игру и понашање после Душана Тадића сигурно највећег мајстора са грбом Орлова на грудима.
Обећао је да ће бити прави СМС у последњем мечу са Швајцарском, није био ни сенка играча кога годинама већ за троцифрене милионске износе медији и менаџери селе у веће клубове.
И опет, како никако да коначно из Лација пређе у Јувентус, Сергеј не преузима ни потпуну одговорност у дресу Србије и једном заувек утиша све критичаре.
Због чега он као Душан Тадић и Александар Митровић, не може да се издигне из сивила и кад екипи не иде покаже да чини све да буде другачије.
Проблем је вероватно психолошки. Старији од браће Милинковић-Савић има квалитет, могао би једним потезом да нас све доведе у екстазу, али није увек спреман за то.
Као да не може да покрене сам себе, потребна му је екипа на високом нивоу да и он покаже да је врхунски ас, способан да баци на колена и најјаче ривале.
Чекамо га ипак, дуго као озебло сунце.
Кудили смо Славољуба Муслина што га не зове у репрезентацију.
Многи су сматрали да је искусни стручњак упркос избореној визи за претходни Мондијал 2018. оправдано смењен јер ризикује да Сергеј пређе да игра за Црну Гору или неку другу репрезентацију.
Није наравно, само он био разлог напрасне Муслинове смене после успеха, мада у највећој мери јесте.
На том шампионату у Русији заблистао је само у првој утакмици против Костарике (1:0).
Код Љубише Тумбаковића нас је приближио Европском првенству, постигао је два гола против Норвешке у Ослу у полуфиналу баража и онда, кад је било најпотребније, у дуелу са Шкотском на Маракани, изгледао као и сви остали Орлови, безвољно и непрепознатљиво.
Гушио се често у том периоду у тиму са Душаном Тадићем и Адемом Љајићем.
Драган Стојковић током квалификационог циклуса за Катар није променио толико тим, колико главе играча па смо и Сергеја гледали малтене у пуном светлу.
Зачудио се Пикси (онај стари не овај са СП) како неко уопште може да помисли да Тадић и Милинковић-Савић не могу да играју заједно.
Доказао је селектор да две или више „звезда“ може да уклопи у складну целину и да никоме неће бити повређена сујета. И био је у праву.
А онда је дошао Мондијал. Надали смо да ће се поносно орити српска застава на обали Персијског залива са Сергејом као можда главним протагонистом.
Бразил му је била прва шанса, велика, указује се једном у четири године и поново ништа. Можда није ни могао боље кад се већ у првом полувремену превише трошио, али то је већ проблем у систему игре за шта он сигурно није крив.
Стигао је и меч са Камеруном. Постигао је гол за преокрет, повели смо 2:1 у надокнади првог полувремена. Чинило се, ево га, показаће да не тражи Лацио узалуд 100 милиона евра за њега већ годинама. Играо је добро, коначно наговестио да би могао да одведе Орлове у други круг.
Убрзо је, на истој утакмици, осетио колико је танка линија између јунака и трагичара. Промашио је лоб за 4:1, деловало је да је шутнуо ноншалантно, да се заједно са свима опустио размишљајући у глави „па неће ваљда Камерунци да стигну наших 3:1“.
- И данас бих исто урадио, противнички играчи би ме стигли да нисам одмах шутирао, а како је голман изашао најбоље што сам покушао је да га лобујем – одговорио је на питање потписнику ових редова дан после несрећног ремија са Африканцима.
Успешан је био на другој страни лоб Абубакара. Сергеј је замењен, објавио је и слику отеченог зглоба на Инстаграму.
- Играћу, не брините, видећете правог СМС-а – рекао је у најави утакмице са Швајцарском.
Ни он, ни остали, част изузецима (његовом брату, Тадићу и Митровићу) нису били какви су могли и желели.
Ако је за неуспех Србије у Катару крива Пиксијева тактика, лоша припрема утакмица и тотално непоклањање пажње карактеристикама противника, за наставак Сергејевог лутања сигурно није.
Има 27 година, његов селектор је са 25 извео две до данашњег дана задивљујуће мајсторије и бацио на колена Шпанце у осмини финала СП 1990. у Италији. Стојковић је био фокусиранији, селектор је можда више сад заљубљен у себе него тад. Милинковић-Савић је, чини се, одувек бирао само себе.
Није касно да се промени, Тадић је са 28 први пут проглашен играчем године ФСС. Мора да ипак, на време отвори очи и схвати колико му је потребно да се досегне највиши врх, да су игра и аплаузи публике важнији од сторија на Инстаграму.
Звездо у дугом настајању, срећан нови покушај.
МУСЛИН ГА СКЛОНИО, ПИКСИ ВРАТИО У „ЖИВОТ“
Не да на себе и то му је добра особина. Бунтовништво није увек доказ надобудности.
Кад је Славољуб Муслин дошао за селектора 2016. тражио је од њега да игра на позицији задњег везног, што је у то време већ превазишао у клубу.
Покупио се и отишао, не без знања селектора, наравно. Играо је за младу репрезентацију, изборио ЕП 2017, али га је пропустио због забране Лација, тако је бар образложено.
Муслинова објашњења да му се не уклапа у концепцију није могао да прихвати, као ни читава јавност. Тадашњи селектор толико га није подносио да је и после два гола за Лацио у Лиги Европе против Нице рекао да је био најгори на терену.
Младен Крстајић и Љубиша Тумбаковић су му указивали шансу, знао је да заблиста као против Костарике, Црне Горе у Подгорици или Норвешке у Ослу.
Сунце га је дефинитивно огрејало код Драгана Стојковића. И није одбио позицију задњег везног.
- Питао сам га, рекао је, мистер нема проблема – објаснио је Пикси зашто је га је вратио ближе свом голу против Португалије у Београду.
Вељко Пауновић био му је један од фудбалских отаца, обострано су се ценили и данас би волели да поново сарађују.
Бранку Соси Бабићу је захвалан за шансу у првом тиму Војводине, било му је довољно шест месеци да оде у Генк. Шта мисли о Марку Николићу из дана у Војводини, није за јавност.
У Лацију су га ценили и форсирали сви тренери, почев од Силвија Пиолија, преко Симонеа Инзагија до данашњег Мауриција Сарија.
НЕ ПРИЧА ЗА МЕДИЈЕ
Однос према медијима још један је део Сергејеве личности. Као младог и неафирмисаног није било тешко добити га на телефон, пристајао је на интервјуе.
Познанство из млађих селекција ФСС дуго нас је повезивало, није хтео често, али је повремено пристајао на разговоре, једном и на породичну причу за Новогодишњи троброј Журнала 2017. заједно са братом Вањом и мајком Миланом у његовом Новом Саду.
Видели смо се и крајем следеће године у Милану после утакмице Интер – Лацио, пришао ми је у микс зони, поздравио се и рекао да не сме да прича јер је клуб одредио другу двојицу за изјаве (што је на Апенинима строго поштовано правило).
Пар месеци касније разговарали смо телефоном.
Било је све ОК. Никад Сергеј није улазио у сукоб ни са потписником ових редова, ни са другим новинарима, али је једноставно престао да се јавља.
Многи мисле да су му слава и новац „ударили“ у главу, неки криве Матеју Кежмана иако је он као играч стално давао интервјуе.
Изузетак су конференције за новинаре, али се и на њима ретко појављује.
У микс зони углавном прође са портпаролом Миланом Вуковићем док неко други даје изјаве, деси се да том приликом говори само за телевизију пре него што оде у свлачионицу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
