Najskuplji, najatraktivniji, za Srbiju retko najbolji. Sergej Milinković-Savić tipičan je primer nedostatka kontinuiteta i nestabilnosti, svega onoga što su Orlovi ispoljili u Kataru.
Nekad nas kao posle dva gola u Oslu ili majstorije protiv Kameruna ostavi u euforiji i budemo zaista srećni što ga imamo.
Radosni smo i dok slušamo hvalospeve o njemu iz Italije i gledamo šta sve radi u dresu Lacija. Dijametralno suprotna strana njegove igračke ličnosti, nažalost, ostavlja jači utisak.
Razočaranje rezultatima naše reprezentacije u Kataru ne može da prođe bez osvrta na igru i ponašanje posle Dušana Tadića sigurno najvećeg majstora sa grbom Orlova na grudima.
Obećao je da će biti pravi SMS u poslednjem meču sa Švajcarskom, nije bio ni senka igrača koga godinama već za trocifrene milionske iznose mediji i menadžeri sele u veće klubove.
I opet, kako nikako da konačno iz Lacija pređe u Juventus, Sergej ne preuzima ni potpunu odgovornost u dresu Srbije i jednom zauvek utiša sve kritičare.
Zbog čega on kao Dušan Tadić i Aleksandar Mitrović, ne može da se izdigne iz sivila i kad ekipi ne ide pokaže da čini sve da bude drugačije.
Problem je verovatno psihološki. Stariji od braće Milinković-Savić ima kvalitet, mogao bi jednim potezom da nas sve dovede u ekstazu, ali nije uvek spreman za to.
Kao da ne može da pokrene sam sebe, potrebna mu je ekipa na visokom nivou da i on pokaže da je vrhunski as, sposoban da baci na kolena i najjače rivale.
Čekamo ga ipak, dugo kao ozeblo sunce.
Kudili smo Slavoljuba Muslina što ga ne zove u reprezentaciju.
Mnogi su smatrali da je iskusni stručnjak uprkos izborenoj vizi za prethodni Mondijal 2018. opravdano smenjen jer rizikuje da Sergej pređe da igra za Crnu Goru ili neku drugu reprezentaciju.
Nije naravno, samo on bio razlog naprasne Muslinove smene posle uspeha, mada u najvećoj meri jeste.
Na tom šampionatu u Rusiji zablistao je samo u prvoj utakmici protiv Kostarike (1:0).
Kod Ljubiše Tumbakovića nas je približio Evropskom prvenstvu, postigao je dva gola protiv Norveške u Oslu u polufinalu baraža i onda, kad je bilo najpotrebnije, u duelu sa Škotskom na Marakani, izgledao kao i svi ostali Orlovi, bezvoljno i neprepoznatljivo.
Gušio se često u tom periodu u timu sa Dušanom Tadićem i Ademom Ljajićem.
Dragan Stojković tokom kvalifikacionog ciklusa za Katar nije promenio toliko tim, koliko glave igrača pa smo i Sergeja gledali maltene u punom svetlu.
Začudio se Piksi (onaj stari ne ovaj sa SP) kako neko uopšte može da pomisli da Tadić i Milinković-Savić ne mogu da igraju zajedno.
Dokazao je selektor da dve ili više „zvezda“ može da uklopi u skladnu celinu i da nikome neće biti povređena sujeta. I bio je u pravu.
A onda je došao Mondijal. Nadali smo da će se ponosno oriti srpska zastava na obali Persijskog zaliva sa Sergejom kao možda glavnim protagonistom.
Brazil mu je bila prva šansa, velika, ukazuje se jednom u četiri godine i ponovo ništa. Možda nije ni mogao bolje kad se već u prvom poluvremenu previše trošio, ali to je već problem u sistemu igre za šta on sigurno nije kriv.
Stigao je i meč sa Kamerunom. Postigao je gol za preokret, poveli smo 2:1 u nadoknadi prvog poluvremena. Činilo se, evo ga, pokazaće da ne traži Lacio uzalud 100 miliona evra za njega već godinama. Igrao je dobro, konačno nagovestio da bi mogao da odvede Orlove u drugi krug.
Ubrzo je, na istoj utakmici, osetio koliko je tanka linija između junaka i tragičara. Promašio je lob za 4:1, delovalo je da je šutnuo nonšalantno, da se zajedno sa svima opustio razmišljajući u glavi „pa neće valjda Kamerunci da stignu naših 3:1“.
- I danas bih isto uradio, protivnički igrači bi me stigli da nisam odmah šutirao, a kako je golman izašao najbolje što sam pokušao je da ga lobujem – odgovorio je na pitanje potpisniku ovih redova dan posle nesrećnog remija sa Afrikancima.
Uspešan je bio na drugoj strani lob Abubakara. Sergej je zamenjen, objavio je i sliku otečenog zgloba na Instagramu.
- Igraću, ne brinite, videćete pravog SMS-a – rekao je u najavi utakmice sa Švajcarskom.
Ni on, ni ostali, čast izuzecima (njegovom bratu, Tadiću i Mitroviću) nisu bili kakvi su mogli i želeli.
Ako je za neuspeh Srbije u Kataru kriva Piksijeva taktika, loša priprema utakmica i totalno nepoklanjanje pažnje karakteristikama protivnika, za nastavak Sergejevog lutanja sigurno nije.
Ima 27 godina, njegov selektor je sa 25 izveo dve do današnjeg dana zadivljujuće majstorije i bacio na kolena Špance u osmini finala SP 1990. u Italiji. Stojković je bio fokusiraniji, selektor je možda više sad zaljubljen u sebe nego tad. Milinković-Savić je, čini se, oduvek birao samo sebe.
Nije kasno da se promeni, Tadić je sa 28 prvi put proglašen igračem godine FSS. Mora da ipak, na vreme otvori oči i shvati koliko mu je potrebno da se dosegne najviši vrh, da su igra i aplauzi publike važniji od storija na Instagramu.
Zvezdo u dugom nastajanju, srećan novi pokušaj.
MUSLIN GA SKLONIO, PIKSI VRATIO U „ŽIVOT“
Ne da na sebe i to mu je dobra osobina. Buntovništvo nije uvek dokaz nadobudnosti.
Kad je Slavoljub Muslin došao za selektora 2016. tražio je od njega da igra na poziciji zadnjeg veznog, što je u to vreme već prevazišao u klubu.
Pokupio se i otišao, ne bez znanja selektora, naravno. Igrao je za mladu reprezentaciju, izborio EP 2017, ali ga je propustio zbog zabrane Lacija, tako je bar obrazloženo.
Muslinova objašnjenja da mu se ne uklapa u koncepciju nije mogao da prihvati, kao ni čitava javnost. Tadašnji selektor toliko ga nije podnosio da je i posle dva gola za Lacio u Ligi Evrope protiv Nice rekao da je bio najgori na terenu.
Mladen Krstajić i Ljubiša Tumbaković su mu ukazivali šansu, znao je da zablista kao protiv Kostarike, Crne Gore u Podgorici ili Norveške u Oslu.
Sunce ga je definitivno ogrejalo kod Dragana Stojkovića. I nije odbio poziciju zadnjeg veznog.
- Pitao sam ga, rekao je, mister nema problema – objasnio je Piksi zašto je ga je vratio bliže svom golu protiv Portugalije u Beogradu.
Veljko Paunović bio mu je jedan od fudbalskih otaca, obostrano su se cenili i danas bi voleli da ponovo sarađuju.
Branku Sosi Babiću je zahvalan za šansu u prvom timu Vojvodine, bilo mu je dovoljno šest meseci da ode u Genk. Šta misli o Marku Nikoliću iz dana u Vojvodini, nije za javnost.
U Laciju su ga cenili i forsirali svi treneri, počev od Silvija Piolija, preko Simonea Inzagija do današnjeg Mauricija Sarija.
NE PRIČA ZA MEDIJE
Odnos prema medijima još jedan je deo Sergejeve ličnosti. Kao mladog i neafirmisanog nije bilo teško dobiti ga na telefon, pristajao je na intervjue.
Poznanstvo iz mlađih selekcija FSS dugo nas je povezivalo, nije hteo često, ali je povremeno pristajao na razgovore, jednom i na porodičnu priču za Novogodišnji trobroj Žurnala 2017. zajedno sa bratom Vanjom i majkom Milanom u njegovom Novom Sadu.
Videli smo se i krajem sledeće godine u Milanu posle utakmice Inter – Lacio, prišao mi je u miks zoni, pozdravio se i rekao da ne sme da priča jer je klub odredio drugu dvojicu za izjave (što je na Apeninima strogo poštovano pravilo).
Par meseci kasnije razgovarali smo telefonom.
Bilo je sve OK. Nikad Sergej nije ulazio u sukob ni sa potpisnikom ovih redova, ni sa drugim novinarima, ali je jednostavno prestao da se javlja.
Mnogi misle da su mu slava i novac „udarili“ u glavu, neki krive Mateju Kežmana iako je on kao igrač stalno davao intervjue.
Izuzetak su konferencije za novinare, ali se i na njima retko pojavljuje.
U miks zoni uglavnom prođe sa portparolom Milanom Vukovićem dok neko drugi daje izjave, desi se da tom prilikom govori samo za televiziju pre nego što ode u svlačionicu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
