ПОДСЕЋАЊЕ: Да се не понови лоша прошлост

Наша репрезентација од 2000. године није играла на европским првенствима. Звучи чудно, али узрок су учешћа на светским шампионатима.

За више од две деценије колико Србију и Црну Гору, затим и Србију,  нисмо гледали на смотру најбољих селекција Старог континента четири пута Плави и Орлови играли су на мондијалима.

Како је увек изостајао жељени резултат долазило је до ломова и лошег учинка у квалификацијама за друго велико такмичење.

И обрнуто, после неуспеха у борбама за ЕУРО добро смо се престројавали и обезбеђивали место међу 32 најбоље екипе планете.

Није ипак, увек било тако, два везана такмичења пропустили смо од 2002. до 2004, а чак три од 2012. до 2016.

Сјајна генерација поникла у школама и клубовима СФРЈ, предвођена садашњим селектором Драганом Стојковићем није имала срећу да снагу покаже на континенталним смотрама 1992. и 1996. због санкција СБ УН према СРЈ.

Плави су се пласирали на Мондијал 1998. у Француској, нису бриљирали, али захваљујући индивидуалном квалитету прошли су групу и онда застали пред Холандијом у осмини финала (1:2), уз чувену пречку Предрага Мијатовића из једанаестерца.

Ранија елиминација од очекиване није уздрмала изванредне појединце Југославије па је у наредном циклусу обезбедила одлазак на континентални шампионат.

Милан Живадиновић дошао је за селектора уместо Слободана Сантрача, али није остао до краја, последњих пет утакмица на клупи је седео Вујадин Бошков, заједно с њим наши најбољи фудбалери два пута су ремизирали са Хрватском (0:0, 2:2) и без баража изборили место међу 16 најбољих европских селекција. Поново је наш државни тим прошао групу, доживео потом бламажу од домаћина Холандије у четвртфиналу (1:6).

Било је то прво такмичење после којег је дошло до потреса. Вујадин Бошков био је већ времешан и логично је да се повукао са селекторске клупе. Поверење је указано Илији Петковићу, али је он пронашао ангажман у Кини после само две утакмице, па је решење пронађено у Миловану Ђорићу.

Ако се не рачунају привремени или в.д. шефови струке репрезентације први српски бек се најкраће задржао. Водио је тим на само три утакмице квалификација за СП 2002.

Југославија је на његовом дебију ремизирала са Швајцарском (1:1) у Београду, затим је изгубила два бода у последњем минуту меча са Словенијом у Љубљани (1:1). Кап је прелила чашу против Русије на Маракани (0:1), кад је Ђорић позвао четири нападача, Мијатовић није хтео да седи на клупи, Милошевић се повредио на загревању, а Кежмана и Друлића је извео при вођству Зборнаје, образложивши потез страхом од катастрофе.

Дејан Савићевић, Иван Ћурковић и Вујадин Бошков као чланови селекторске комисије имали су шансу да обезбеде бараж против Словенаца у Хумској, али нас је реми (1:1) ускратио учешћа на Мондијалу.

Савићевић је изабран да води тим у борбама за ЕП 2004. Кренуло му је добро, али прво реми (2:2), затим и пораз од Азербејџана (1:2) означио је крај његове тренерске каријере, а Илија Петковић није направио чудо до краја циклуса.

Наредно, друго престројавање било је успешно. Петковић је одвео тим на СП 2006. у Немачкој. СЦГ се на Мондијал пласирала испред Шпаније, примивши само један гол у целим квалификацијама. Планетарни шампионат међутим, није протекао како смо се надали. Порази од Холандије (0:1), Аргентине (0:6) и Обале Слоноваче (2:3) вратили су Плаве кући, а популарног Петка натерали да се повуче.

Државна заједница Србије и Црне Горе се распала и пре планетарне смотре. ФСС водио је Звездан Терзић и први пут довео странца на клупу репрезентације. Хавијер Клементе није се добро снашао, остао је упамћен по поразу од Казахстана (1:2), освојио је треће место иза Пољске и Португалије и премијерно учешће селекције Србије у квалификацијама завршено је опроштајем од пута у Аустрију и Швајцарску 2008.

Мирослав Ђукић је наследио Баскијца, али се кратко задржао. Терзић је напустио Србију и поднео оставку, а његов наследник Томислав Караџић имао је сукоб са Ђукићем и у Партизану па га је уочи почетка борби за СП 2010. заменио Радомиром Антићем.

Популарни Антара направио је сјајну атмосферу међу играчима и у јавности, вратио је култ репрезентације и Орлови су изборили место међу 32 најбоље екипе света.

У Јужној Африци међутим, опет нисмо прошли групу, коштали су нас порази од Гане (0:1) и Аустралије (1:2), тако да није вредела победа над Немачком (1:0).

Антић је имао висок уговор, што Караџићу није одговарало, уз то селектор није због казне са Мондијала ни могао да седи на клупи на три квалификационе утакмице за ЕП 2012.

После два меча, победе на Фарским Острвима (3:0) и ремија са Словенијом (1:1), Радомир је смењен. Владимир Петровић Пижон имао је шансу да тим одведе у бараж, али су под његовим вођством Орлови поражени у Марибору (0:1).

Био је то још један лом од којег се нисмо опоравили ни у наредна два циклуса. Синиша Михајловић је подмладио државни тим, требало му је годину дана да склопи коцкице, па смо пропустили СП 2014. у Бразилу.

Дик Адвокат лоше је стартовао у борби за ЕП 2016. Чувени дрон, туча публике и играча на терену против Албаније одузели су нам шансу за завршни турнир, јер је Србији одузето шест бодова. Радован Ћурчић није испунио тежак задатак после одласка Холанђанина и почели смо да се спремамо да одемо на СП 2018.

Променило се руководство ФСС, Славиша Кокеза је довео Славољуба Муслина, а он испунио циљ – одвео Србију на Мондијал у Русију. Искусни стручњак смењен је међутим, само месец дана после успеха. Младен Крстајић је победио Костарику (1:0) на Мондијалу, а после пораза од Швајцарске (1:2) и Бразила (0:2) поново смо се рано вратили кући.

У првој УЕФА Лиги нација Орлови су обезбедили бараж за ЕП, били су неуспешни у квалификацијама током којих је Крстајић после бламаже у Украјини (0:5) смењен. Љубиша Тумбаковић је у полуфиналу баража водио тим до победе у Норвешкој (1:2), али не и у одлучујем мечу са Шкотском (0:0, пеналима 4:5) па смо се опростили од још једног ЕУРО.

Коначно, Драган Стојковић је на супериоран начин одвео Србију на СП у Катар. Само бод против Камеруна (1:1) и порази од Бразила (0:2) и Швајцарске (2:3) учинили су јавност незадовољном.

Пикси вероватно остаје селектор, иако тек треба да буде изабрано ново руководство ФСС. Без обзира на грешке са Мондијала легенда нашег фудбала заслужила је још један мандат.

Није нам потребна промена на клупи, поготово што на видику нема бољег решења, али стари селектор мораће да смисли нови начин одласка на друго велико такмичење.

Надамо се првом континенталном шампионату у овом миленијуму – 2024. у Немачкој.