ВРЕМЕПЛОВ: Пелеова шетња кроз Шумарице

У фудбалској историји заувек ће бити уписан 18. јул 1971. Тог дана је по многима најбољи фудбалер света свих времена Едсон Арантес до Насименто Пеле одиграо последњу утакмицу за репрезентацију Бразила. По избору и личној жељи Пелеа, на Маракани је тог дана гостовала Југославија.

Пред 160.000 Бразилаца утакмица је завршена 2:2. Драган Џајић довео је Југославију у вођство у 35. минуту, Бразил је головима Ривелина у 60. и Жерсона у 65. преокренуо на 2:1, а коначан резултат поставио је Јурица Јерковић у 71. минуту.

Југославија, у то време вицешампион Европе, играла је у саставу: Вукчевић, Рамљак (од 46. Антонијевић), Степановић, Павловић, Пауновић, Холцер, Петковић (од 46. Бјековић), Облак, Филиповић (од 46. Јерковић), Аћимовић, Џајић.

Пеле је за Бразил одиграо 92 (званичне) утакмице и постигао 77 голова. Једини је учествовао у освајању три титуле првака света: 1958, 1962. и 1970.

Тог јула 1971. „краљ фудбала” се, уз сузе 160.000 посеетилаца на Маракани, саиграча из репрезентације и југословенских репрезентативаца, са терена преселио у историју фудбала.

Најбољи фудбалер света две године пре свог опроштаја гостовао је са Сантосом у Југославији. По плану турнеје требало је да игра против Црвене звезде, загребачког Динама, Партизана и сарајевског Жељезничара.

Уместо са црно-белима Сантос је играо у Крагујевцу против Радничког, екипе, која је као дебитант у Првој лиги, у трећем колу, 6. септембра 1969. победила Партизан на стадиону ЈНА с 4:1. Одушевљени игром Крагујевчана фудбалери Сантоса, који су посматрали тај меч, затражили су да играју против Радничког.

Утакмица на стадиону у Шумарицама играна је у понедељак 15. септембра 1969, дан после првенственог сусрета Радничког с имењаком из Ниша, који су гости добили 2:0.

У дресу клуба из Крагујевца на том мечу био је и репрезентативац Љубиша Рајковић с још тројицом саигача из нишког Радничког (голман Кнежевић, Димоски и Димитријевић).

Веома добро се сећа сваког тренутка те утакмице:

– Постоје неке ствари у животу које се не могу заборавити. Јесте од тада прошло више од 50 година, али зажмурим и цео филм премотам, сваки детаљ, сватки тренутак, сваки напад Сантоса, а и нас у дресу Крагујевчана. Одлично смо играли и били пред победом. Бразилци су играли лепршаво, дуплим пасовима, дуго су задржавали лопту у поседу, али ми смо имали резултатску предност. Ко је Пеле, како је он играо и шта је све могао с лоптом видело се буквално у последњим тренуцима утакмице. Видевши да његови саиграчи не могу да постигну гол, узео је лопту на средини терена и као да никога није имао пред собом бројним дриблинзима, финтама и бравурама с лоптом ушао је у наш казнени простор и затресао мрежу за нерешено, за 4:4. Одмах после тога судија је одсвирао крај.

После утакмице дружење фудбалера настављено је у једном од ресторана у срцу Шумадије.

– Иако вансеријски фудбалер, без сумњи најбољи играч на свету, што је доказивао на свакој утакмици, Пеле је био као и сви остали Бразилци. Скроман, пријатан у разговору, дружељубив. Никога није одбио да се фотографише с њим, дуго је разговарао са свима. Нема сумњи и да је због тога био и најбољи и непоновљив. Тих десетак сати проведених заједно су незаборав – испричао нам је Рајковић.

Занимљиво је да је Рајковић имао позив и за опроштајни меч Пелеа:

– Добио сам позив да путујем у Рио с репрезентацијом. Спремио сам се за пут, отпутовао у Београд, али на само 24 сата пред полазак у Бразил мени и још неколицини играча у ФС Југославије речено је да нећемо путовати. Већ смо добили авионске карте, али... Како нам је речено разлози су били политичке природе. Сазнали смо да је у Бразил стигла делегација Источне Немачке и да, бар тако се говорило, југословенски фудбалери „не би требало да буду бројни на овом догађају”. Шта је заиста била позадина не знам, вероватно су ти политички разлози и превагнули, али стварно жалим што нисам био на том величанственом догађају – испричао је Љубиша Жућа Рајковић, првотимац нишког Радничког од 1967. до 1979, репрезентативац Југославије 15 пута од 1970. до 1977.