VREMEPLOV: Peleova šetnja kroz Šumarice

U fudbalskoj istoriji zauvek će biti upisan 18. jul 1971. Tog dana je po mnogima najbolji fudbaler sveta svih vremena Edson Arantes do Nasimento Pele odigrao poslednju utakmicu za reprezentaciju Brazila. Po izboru i ličnoj želji Pelea, na Marakani je tog dana gostovala Jugoslavija.

Pred 160.000 Brazilaca utakmica je završena 2:2. Dragan Džajić doveo je Jugoslaviju u vođstvo u 35. minutu, Brazil je golovima Rivelina u 60. i Žersona u 65. preokrenuo na 2:1, a konačan rezultat postavio je Jurica Jerković u 71. minutu.

Jugoslavija, u to vreme vicešampion Evrope, igrala je u sastavu: Vukčević, Ramljak (od 46. Antonijević), Stepanović, Pavlović, Paunović, Holcer, Petković (od 46. Bjeković), Oblak, Filipović (od 46. Jerković), Aćimović, Džajić.

Pele je za Brazil odigrao 92 (zvanične) utakmice i postigao 77 golova. Jedini je učestvovao u osvajanju tri titule prvaka sveta: 1958, 1962. i 1970.

Tog jula 1971. „kralj fudbala” se, uz suze 160.000 poseetilaca na Marakani, saigrača iz reprezentacije i jugoslovenskih reprezentativaca, sa terena preselio u istoriju fudbala.

Najbolji fudbaler sveta dve godine pre svog oproštaja gostovao je sa Santosom u Jugoslaviji. Po planu turneje trebalo je da igra protiv Crvene zvezde, zagrebačkog Dinama, Partizana i sarajevskog Željezničara.

Umesto sa crno-belima Santos je igrao u Kragujevcu protiv Radničkog, ekipe, koja je kao debitant u Prvoj ligi, u trećem kolu, 6. septembra 1969. pobedila Partizan na stadionu JNA s 4:1. Oduševljeni igrom Kragujevčana fudbaleri Santosa, koji su posmatrali taj meč, zatražili su da igraju protiv Radničkog.

Utakmica na stadionu u Šumaricama igrana je u ponedeljak 15. septembra 1969, dan posle prvenstvenog susreta Radničkog s imenjakom iz Niša, koji su gosti dobili 2:0.

U dresu kluba iz Kragujevca na tom meču bio je i reprezentativac Ljubiša Rajković s još trojicom saigača iz niškog Radničkog (golman Knežević, Dimoski i Dimitrijević).

Veoma dobro se seća svakog trenutka te utakmice:

– Postoje neke stvari u životu koje se ne mogu zaboraviti. Jeste od tada prošlo više od 50 godina, ali zažmurim i ceo film premotam, svaki detalj, svatki trenutak, svaki napad Santosa, a i nas u dresu Kragujevčana. Odlično smo igrali i bili pred pobedom. Brazilci su igrali lepršavo, duplim pasovima, dugo su zadržavali loptu u posedu, ali mi smo imali rezultatsku prednost. Ko je Pele, kako je on igrao i šta je sve mogao s loptom videlo se bukvalno u poslednjim trenucima utakmice. Videvši da njegovi saigrači ne mogu da postignu gol, uzeo je loptu na sredini terena i kao da nikoga nije imao pred sobom brojnim driblinzima, fintama i bravurama s loptom ušao je u naš kazneni prostor i zatresao mrežu za nerešeno, za 4:4. Odmah posle toga sudija je odsvirao kraj.

Posle utakmice druženje fudbalera nastavljeno je u jednom od restorana u srcu Šumadije.

– Iako vanserijski fudbaler, bez sumnji najbolji igrač na svetu, što je dokazivao na svakoj utakmici, Pele je bio kao i svi ostali Brazilci. Skroman, prijatan u razgovoru, druželjubiv. Nikoga nije odbio da se fotografiše s njim, dugo je razgovarao sa svima. Nema sumnji i da je zbog toga bio i najbolji i neponovljiv. Tih desetak sati provedenih zajedno su nezaborav – ispričao nam je Rajković.

Zanimljivo je da je Rajković imao poziv i za oproštajni meč Pelea:

– Dobio sam poziv da putujem u Rio s reprezentacijom. Spremio sam se za put, otputovao u Beograd, ali na samo 24 sata pred polazak u Brazil meni i još nekolicini igrača u FS Jugoslavije rečeno je da nećemo putovati. Već smo dobili avionske karte, ali... Kako nam je rečeno razlozi su bili političke prirode. Saznali smo da je u Brazil stigla delegacija Istočne Nemačke i da, bar tako se govorilo, jugoslovenski fudbaleri „ne bi trebalo da budu brojni na ovom događaju”. Šta je zaista bila pozadina ne znam, verovatno su ti politički razlozi i prevagnuli, ali stvarno žalim što nisam bio na tom veličanstvenom događaju – ispričao je Ljubiša Žuća Rajković, prvotimac niškog Radničkog od 1967. do 1979, reprezentativac Jugoslavije 15 puta od 1970. do 1977.