Историјат српског и југословенског фудбала: Селектори чешће остајали

Судећи по изјавама Драгана Стојковића претходних дана, остаће на клупи Србије и наставиће се низ да се не мењају селектори после мондијалских неуспеха. Пре Пиксија, посао су настављали Младен Крстајић и Радомир Антић, али се нису дуго задржавали.

Поглед у историјат српског и југословенског фудбала, показује да су селектори чешће остајали по повратку са Мондијала, што је био случај и после првог Светског шампиона у историји фудбала.

Југославију је у Уругвају 1930. године до полуфинала довео Бошко Симоновић, архитекта који се никада није бавио тим послом него је читав живот посветио фудбалу. Први пут је репрезентацију предводио 13. априла 1930. у утакмици Балканског купа против Бугарске (6:1) у Београду, а остао до октобра 1932.

Милорад Арсенијевић, репрезентативац у Уругвају 1930, био је селектор на Мондијалу у Бразилу 1950. Југославија је са њим на челу заузела пето место, па је било логично да остане. Задржао се на клупи самостално до јуна 1952, па остао део селекторске комисије.

Селектор репрезентације је био у три наврата, од 1946. до 1954. Прво као селекторске комисије са Александром Тирнанићем, па је затим три године самостално водио репрезентацију. У том периоду је учествовала два пута на Олимпијским играма, 1948. и 1952. На оба такмичења је освојила сребрну медаљу.

На Мондијалу у Швајцарској 1954. први пут је забележена институција селекторске комисије на тако великом такмичењу. Чинила су је чак петорица, тако што су Александру Тирнанићу и Леу Лемешићу током припрема за Светско првенство придружени Милован Ћирић, Фрањо Велфл и Бранко Пешић.

Тирнанић је био селектор Југославије 1958. године у Шведској, дошао је до четвртфинала и то је био крај његове самосталне селекторске мисије. Опет је настала комисија у којој је био и он, заједно са Драгомиром Николићем и Љубомиром Ловрићем.

На Светском првенству у Чилеу, где је Југославија играла у полуфиналу, успех је потписала трочлана селекторска комисија у саставу: Љубомир Ловрић, Првослав Михајловић и Хуго Рушевљанин. Остала је и после Мондијала у „седлу”, уз промене после годину и по.

Југославије потом није било на Мондијалима у Енглеској 1966. и Мексику 1970, а у Немачкој 1974. шефовала је селекторска комисија на челу са Миљаном Миљанићем. Пред крај квалификација, уместо Вујадина Бошкова постављен је тренерски тим где су се осим првог међу њима Миљанића нашли Милан Рибар, Сулејман Ребац, Томислав Ивић и Милован Ћирић.

Плави су у Западној Немачкој прошли први круг ремијима са Бразилом и Шкотском и победом над Заиром, али у другој фази такмичења уписани су порази од домаћина, Пољске и Шведске. Логично, селекторска комисија је расформирана и команду је преузео Анте Младинић.

Миљанић је постао селектор Југославије 1979. године и одвео на Мондијал у Шпанију. Тамо се Плави нису прославили, а селектору је доста замерано на вођењу и изменама. Логично је било да легендарни Миљан оде, а на његово место је дошао Тодор Веселиновић.

Без дилеме, најбоље је репрезентацију Југославије водио Ивица Осим. Преузео је команду 1986. године, остао до јуна 1992. и забране да се учествује на Европском првенству у Шведској због ратног стања у држави.

Предвођена Осимом, Југославија је на Мондијалу у Италији 1990. прошла групу, елиминисала у осмини финала Шпанију и несрећно испала у четвртфиналу на пенале од Аргентине.

У великом стилу је Штраус са Грбавице одвео Југославију на Европско првенство и био је то тим кадар да постане шампион. Уместо њега отишла је Данска коју је Осимова екипа победила у групи, а игра судбине је режирала да они који није требало ни да учествују дођу до титуле.

Уследио је период санкција. Југославију је као селектор предводио Слободан Сантрач и кад се указала прва шанса за такмичење остварен је пласман на Мондијал '98. Плави су у Француској прошли групу испред Ирана и САД, а у осмини финала испали од Холандије у мечу који је обележила пречка из пенала Мијатовића.

Завршетак Мондијала у Француској био је и крај мисије за Сантрача. Уместо њега је дошао Милан Живадиновић и није се дуго задржао, а репрезентацију је на ЕП 2000. повео Вујадин Бошков.

Јако успешно је Илија Петковић водио Србију и Црну Гору до Мондијала у Немачкој, а тамо се догодио бродолом и шест лопти у мрежи на мечу са Аргентином. Није се ни постављало питање остаје ли селектор, а репрезентација је потом почела да игра под именом Србија са Шпанцем Хавијером Клементеом.

Радомир Антић је одушевио фудбалску Србију у квалификацијама за Светско првенство у Јужној Африци. Био је то период враћања вере у фудбал, а посебно кад је на шампионату савладана Немачка. Несрећне околности на мечу са Аустралијом и испадање донели су брдо проблема, а и суспензију селектору због увреда судији Ларионди.

Кључни разлог што је Антић остао дуго селектор после Мондијала, иако је започео квалификације за Европско првенство без права седења на клупи, било је размимоилажење са председником ФСС Томиславом Караџићем. Епилог су били смена искусног стручњака и његова тужба за наплату новца због отказа.

Славољуб Муслин је смењен после пласмана на Светско првенство, па је уместо њега тим у Русији водио Младен Крстајић. Добио је поверење, иако није прошао групу у конкуренцији Костарике и Шпаније. Задржао се до јуна 2019. и дебакла од Украјине у квалификацијама за Европско првенство.

Стојковић такође није прошао групу, али као основ за останак има чињеницу да је одвео тим на Мондијалу пласманом у квалификацијама испред Португалије. Колико ће се задржати, зависиће од много фактора. Вероватно и од уклапања са будућим руководством ФСС, а нема дилеме да која год гарнитура дође неће ићи у смеру промене селектора сениорске репрезентације.