Последње збогом Миодрагу Јешићу: Добри човек зле судбине

На фудбалском терену био је господар ситуације и зналачки и јуначки стављао се у службу екипе, био пример играча који мајсторски зна и да да и да сачува лопту, али ван терена Миодраг Јешић није био „на свом терену“.

Сам Бог зна зашто је богомдани врхунски таленат уз исконску честитост, поштење и доброту, остао ускраћен бар за „кап животног весеља“ и зашто миљеник широких спортских маса на многим меридијанима, није био и миљеник животне среће.

Среће није било ни у родној ваљевској Осеченици, па је сирота мајка са двоје нејачи, подстанарску срећу потражила у Жаркову, не штедећи ни руке ни ноге да у раду без радног времена, изведе децу на пут.

Као „дођин” петнаестогодишњи Миодраг Јешић, у буљуку жарковачких фудбалских дерана, запао је за око тренеру Драгољубу Новчићу Црном и за кратко време савладао фудбалску азбуку, па је прекоредно пребачен у први тим подмлатка, а већ са 16 и по година, постао је првотимац.

У књизи „Жарковачка прва места – село, првак Београда“, остало је Јешићево сећање да је, после утакмице са Радничким из Рудоваца, на којој га је култни тренер Војкан Ђорђевић, из везне линије прекомандовао на крило, због укупног учинка крунисаног голом, наградио тапшањем по рамену.

Навијачи Жаркова, међутим, од тог тренутка постали су „фанови” тинејџера Јешића и он се сутрадан пред мајком појавио у новој јакни коју су му купили занесени љубитељи клуба. Мајка је плакала... Од среће!?

Играјући за први тим Жаркова, Миодраг Јешић је, заједно са клупским другом Миланом Јанковићем, месецима одлазио на тренинге Црвене звезде у којој су тада са омладинцима радили Бора Костић и Душан Маравић.

Али, утакмице Жаркова посећивао је и „извиђач Партизана од ауторитета“, Владица Ковачевић и прст судбине 1974. окренуо се ка стадиону ЈНА, где је Миодраг Јешић наставио да тражи животну срећу. И дуго се чинило да је на правом трагу, постао је не само стандардан играч у шампионској екипи, него и репрезентативац, па су му се, после више од деценије верности Партизану, отворила нова врата.

Заиграо је, најпре, за турски Алтај из Измира онако како другачије и не зна, а „османлије“ цене борбене, срчане борце и убрзо је постао капитен, а у штампи на Босфору, крштен у „Императора“. Толико омиљеног да је у извештајима са утакмица, његово крштено име, најчешће могло да се нађе само у протоколу, јер Турци су волели свог „Императора“ у шта сам се лично уверио крајем прошлог века приликом службене посете Алтају, чији су клупски ходници и даље били препуни Јешићевих фотографија, постера...

Шта човек више да пожели осим да то, траје? И да ли је срећа свакоме лепа само док се чека? Мислио је и о томе како срећу ваља поделити са другима, па је стан зарађен у Партизану, после финансијски повољног трансфера у Турску, вратио клубу, јер један од његових наследника међу црно-белима, новајлија Џони Новак, био је бескућник.

Кад човек, као доживотни „фудбалски робијаш“ не може без лопте, ништа логичније него да и другу половину живота „завешта“ фудбалу, као тренер. Лепо је било на клупама десетак домаћих клубова, међу којима и Партизановој, али је ово прилика и за подсећање на тренерски мандат Миодрага Јешића на месту шефа струке новобеоградског Радничког.

Ту је Јешић подсетио Србе на свој турски надимак и у суморној клими с краја деведесетих, показао како човека увек мора да прати неодвојива сенка поштења, честитости и храбрости и кад се нађе пред животним искушењем.

Раднички је тада, у финишу првенства, пребринуо бриге око пласмана, за разлику од ривала у коме су своје акције и интерес имали људи с оне стране живота и, закона. Било је јасно да ни судија меча не може да спречи унапред скројени резултат, па је тренер Јешић изашао пред играче неколико тренутака пред утакмицу и рекао да у тој и таквим утакмицама, морају без њега.

Поднео оставку, утакмица је завршена како је и „одиграна“ пре меча, а Јешић се тим поводом није либио да у тексту у Спортском журналу, под насловом „Император против протува”, отворено стане на црту поштења. И имао је Јешић подршку за своју доследност, а најгласнији је био Велибор Васовић, нудећи свој и фудбалски и адвокатски углед.

Да је добри и честити човек Миодраг Јешић, упркос статусу популарне и омиљене јавне личности, ипак у само крхка душа у канџама судбине зле, пријатељи су се још једном уверили кад је изгубио 19-годишњу јединицу Јелену, после чудних околности саобраћајне несреће, које су само продубљивале бол без граница.

Смисао живота био је срушен, сва машта и сви његови погледи ишли су само у правцу неба где је тражио себе крај детета. Бог је, ипак, хтео другачије, па је породицу, после неколико година оживела мезимица Тара и чинило се да и у несрећи има, среће.

Све док се у четвртак око поднева није пронела вест да је честити и одважни „Император” у кључном тренутку, остао без, штита живота.