Poslednje zbogom Miodragu Ješiću: Dobri čovek zle sudbine

Na fudbalskom terenu bio je gospodar situacije i znalački i junački stavljao se u službu ekipe, bio primer igrača koji majstorski zna i da da i da sačuva loptu, ali van terena Miodrag Ješić nije bio „na svom terenu“.

Sam Bog zna zašto je bogomdani vrhunski talenat uz iskonsku čestitost, poštenje i dobrotu, ostao uskraćen bar za „kap životnog veselja“ i zašto miljenik širokih sportskih masa na mnogim meridijanima, nije bio i miljenik životne sreće.

Sreće nije bilo ni u rodnoj valjevskoj Osečenici, pa je sirota majka sa dvoje nejači, podstanarsku sreću potražila u Žarkovu, ne štedeći ni ruke ni noge da u radu bez radnog vremena, izvede decu na put.

Kao „dođin” petnaestogodišnji Miodrag Ješić, u buljuku žarkovačkih fudbalskih derana, zapao je za oko treneru Dragoljubu Novčiću Crnom i za kratko vreme savladao fudbalsku azbuku, pa je prekoredno prebačen u prvi tim podmlatka, a već sa 16 i po godina, postao je prvotimac.

U knjizi „Žarkovačka prva mesta – selo, prvak Beograda“, ostalo je Ješićevo sećanje da je, posle utakmice sa Radničkim iz Rudovaca, na kojoj ga je kultni trener Vojkan Đorđević, iz vezne linije prekomandovao na krilo, zbog ukupnog učinka krunisanog golom, nagradio tapšanjem po ramenu.

Navijači Žarkova, međutim, od tog trenutka postali su „fanovi” tinejdžera Ješića i on se sutradan pred majkom pojavio u novoj jakni koju su mu kupili zaneseni ljubitelji kluba. Majka je plakala... Od sreće!?

Igrajući za prvi tim Žarkova, Miodrag Ješić je, zajedno sa klupskim drugom Milanom Jankovićem, mesecima odlazio na treninge Crvene zvezde u kojoj su tada sa omladincima radili Bora Kostić i Dušan Maravić.

Ali, utakmice Žarkova posećivao je i „izviđač Partizana od autoriteta“, Vladica Kovačević i prst sudbine 1974. okrenuo se ka stadionu JNA, gde je Miodrag Ješić nastavio da traži životnu sreću. I dugo se činilo da je na pravom tragu, postao je ne samo standardan igrač u šampionskoj ekipi, nego i reprezentativac, pa su mu se, posle više od decenije vernosti Partizanu, otvorila nova vrata.

Zaigrao je, najpre, za turski Altaj iz Izmira onako kako drugačije i ne zna, a „osmanlije“ cene borbene, srčane borce i ubrzo je postao kapiten, a u štampi na Bosforu, kršten u „Imperatora“. Toliko omiljenog da je u izveštajima sa utakmica, njegovo kršteno ime, najčešće moglo da se nađe samo u protokolu, jer Turci su voleli svog „Imperatora“ u šta sam se lično uverio krajem prošlog veka prilikom službene posete Altaju, čiji su klupski hodnici i dalje bili prepuni Ješićevih fotografija, postera...

Šta čovek više da poželi osim da to, traje? I da li je sreća svakome lepa samo dok se čeka? Mislio je i o tome kako sreću valja podeliti sa drugima, pa je stan zarađen u Partizanu, posle finansijski povoljnog transfera u Tursku, vratio klubu, jer jedan od njegovih naslednika među crno-belima, novajlija Džoni Novak, bio je beskućnik.

Kad čovek, kao doživotni „fudbalski robijaš“ ne može bez lopte, ništa logičnije nego da i drugu polovinu života „zavešta“ fudbalu, kao trener. Lepo je bilo na klupama desetak domaćih klubova, među kojima i Partizanovoj, ali je ovo prilika i za podsećanje na trenerski mandat Miodraga Ješića na mestu šefa struke novobeogradskog Radničkog.

Tu je Ješić podsetio Srbe na svoj turski nadimak i u sumornoj klimi s kraja devedesetih, pokazao kako čoveka uvek mora da prati neodvojiva senka poštenja, čestitosti i hrabrosti i kad se nađe pred životnim iskušenjem.

Radnički je tada, u finišu prvenstva, prebrinuo brige oko plasmana, za razliku od rivala u kome su svoje akcije i interes imali ljudi s one strane života i, zakona. Bilo je jasno da ni sudija meča ne može da spreči unapred skrojeni rezultat, pa je trener Ješić izašao pred igrače nekoliko trenutaka pred utakmicu i rekao da u toj i takvim utakmicama, moraju bez njega.

Podneo ostavku, utakmica je završena kako je i „odigrana“ pre meča, a Ješić se tim povodom nije libio da u tekstu u Sportskom žurnalu, pod naslovom „Imperator protiv protuva”, otvoreno stane na crtu poštenja. I imao je Ješić podršku za svoju doslednost, a najglasniji je bio Velibor Vasović, nudeći svoj i fudbalski i advokatski ugled.

Da je dobri i čestiti čovek Miodrag Ješić, uprkos statusu popularne i omiljene javne ličnosti, ipak u samo krhka duša u kandžama sudbine zle, prijatelji su se još jednom uverili kad je izgubio 19-godišnju jedinicu Jelenu, posle čudnih okolnosti saobraćajne nesreće, koje su samo produbljivale bol bez granica.

Smisao života bio je srušen, sva mašta i svi njegovi pogledi išli su samo u pravcu neba gde je tražio sebe kraj deteta. Bog je, ipak, hteo drugačije, pa je porodicu, posle nekoliko godina oživela mezimica Tara i činilo se da i u nesreći ima, sreće.

Sve dok se u četvrtak oko podneva nije pronela vest da je čestiti i odvažni „Imperator” u ključnom trenutku, ostao bez, štita života.