Боже, зашто Божију левицу тако рано!?

Плаче Србија. Плаче Италија. Плаче цео фудбалски свет! Лију се сузе за спортским и животним јунаком Синишом Михајловићем. Отишао је Миха после велике борбе са леукемијом, издржао до јуче кад је опака болест послала његову душу на други свет са клинике у Риму. Преминуо је у 54. години окружен најмилијима, супругом Аријаном и децом.

Како не оплакати смрт такве спортске громаде...Како се не запитати: „Боже, зашто Божију левицу узимаш тако рано?“ Тек су му биле 54 године, тек је постао дека, тек је требало да ужива у породичној идили, тек је могао да тренерски дотакне врх. Играчки је то успео. Са Црвеном звездом је постао шампион Европе и света, био последња коцкица у најлепшем мозаику југословенског и српског фудбала. Потом је направио блиставу каријеру у Италији, остао упамћен као један од најбољих извођача слободних удараца у историји фудбала.

Синиша Михајловић је рођен 20. фебруара 1969. године у вуковарском Боровом насељу. Отац Богдан био је возач камиона, мајка Викторија радила у фабрици за производњу обуће. Класична радничка породица, унесрећена ратом као и многе.

Почео је да игра фудбал у Борову, ушао у први тим са 17 година и дебитовао у трећем рангу југословенског фудбала голом. Скренуо је пажњу бројних клубова, скенирали су његов потенцијал Црвена звезда и загребачки Динамо, али је завршио у Војводини с којом је дошао до сензационалне титуле!

Звезда се мање интересовала за Михајловића, а Динамо направио огромну грешку што га није ангажовао и поред одвођења на утакмице првог тима и омладинаца. Тадашњи тренер Мирослав Блажевић јесте се похвално изразио о његовим квалитетима, али је на крају проценио да има сличне или чак и боље у екипи. Причало се да је популарни Ћиро причао у свом шеретском стилу како ће морати да ошиша дугу косу да би ушао у тим, али да буде четврта опција у везном реду. Епилог је било нуђење само стипенедијског уговора, што су играч и њергова породица одбили и вратили се у Борово.

Одлука да не прихвати такав аранжман, коштала је Михајловића учешћа на Светском првенству за младе у Чилеу 1987. године. Селектор Мирко Јозић се послужио уценом, а на крају је добио од Михе сурову освету на терену 1991. у мечу за светску титулу у Токију.

Лета 1988. године Михајловић је постао члан Војводине и заједно са такође тинејџером Славишом Јокановићем и нешто искуснијима Мирославом Тањгом и Будимиром Вујачићем, постао под командом великог тренера Љупка Петровића шампион Југославије са Лалама. Био је то фантастичан успех, а Синиша је дао допринос са четири голоа на 31 утакмици.

Михајловић се у Војводини задржао две и по године, потписао је 10. децембра 1990. за Црвену звезду, а обештећње је било тада рекордних милион марака. Љупко је добро знао колико му је играч таквог профила неопходан за освајање Купа шампиона Европе.

Михајловић је имао јуначку ролу у реваншу полуфинала против Бајерна у Београду. Дао је фантастичан гол из слободног ударца, а кад су Баварци преокренули и са изједначеним резултатом у укупном скору видели пролаз уследио је чувени Синишин центаршут и коментар Милојка Пантића:

„Просинечки...Просинечки је ту...Михајловић у средину...Два-два! Гол, гол, гол! Небо се отворило, стадион је експлодирао“.

Био је то опис аутогола Аугенталера, кад се небо отворило над Мараканом. Небо на које Миха иде прерано. Баш прерано.

Са Михајловићем у тиму Црвена звезда је дошла после европске и до светске титуле, у сезони 1991/92. играо је такође сјајно и практично нема дилеме да би се одбранила европска круна да су утакмице могле да се играју на Маракани.

Југославија је била у раљама рата, клубови и репрезентација избачени из УЕФА ткамичења и сви најбољи су отишли. За Михајловића је био заинтересован Јувентус, али је прихватио позив Вујадина Бошкова и преселио се у Рому. Био је стандардан у тиму који није оправдао очекивања, пласирао се тек на десето место у Серији А.

Говорећи о периоду у Роми, Михајловић је истицао да су му то две најгоре играчке сезоне у каријери. Прешао је у лето 1994. у Сампдорију и остао четири сезоне. Највећи домет у том клубу било му је полуфинале Купа победника купова, где је поражен од Арсенала.

Трофејни играч у италијанским оквирима Михајловић је постао у Лацију. Постао је део амбициозног пројкета богатог газде Крањотија. Подигао је седам пехара, а за навијаче клуба из Рима већа срећа је била што је тријмфовано у Серији А него у Купу победника купова Европе и УЕФА Супер купу.

У позним играчким данима, играо је Михајловић две сезоне за још једног италијанског великана, звучнији клуб од Лација – Интер. Провео је тамо од 2004. до 2006. Наставио је да тресе мреже из слободних удараца снажном левицом. Окачио је копачке о клин титулом. Како другачије.

По завршетку играчке каријере, Михајловић је одмах ушао у тренерске воде и постао асистент великом пријатељу Роберту Манћинију у Интеру. Први самостални посао на клупи имао је 2008. године у Болоњи. Водио је потом Катанију, Фиорентину, репрезентацију Србије, Сампдорију, Милан, Торино и Болоњу.

Синиши је у јулу 2019.године дијагностификована леукемија. На конференцији за медије најавио је жестоку борбу против опаке болести. Ништа другачије се од човека челичног карактера није ни очекивало. После три круга хемотераопија и трансплантације коштане сржи, проглашен је опоравак. Наравно, уз ограду да је реч о болести која може да се врати.

На жалост, у марту ове године вратили су се проблеми. Као тренер Болоње, Миха је тада на конференцији за медије рекао:

- Видите да је ова болест веома храбра кад је одлучила да се врати и суочи са неким као што сам ја. Ту сам, ако јој прва лекција није била довољна, одржаћу јој још једну. То је живот. Много је успона и падова, рупа у које можеш да паднеш, али увек мора да се пронађе снага да се устане.

Друга рунда није припала Михи. Не, нећемо рећи, а ни помислити, да је Миха изгубио. Шампионски карактер показао је и на овом пољу. Неравноправном противнику пружио је отпор као ретко ко пре њега.

Збогом, Божија левице! Путуј поносно, Србија ће се увек поносити тобом!