Bože, zašto Božiju levicu tako rano!?

Plače Srbija. Plače Italija. Plače ceo fudbalski svet! Liju se suze za sportskim i životnim junakom Sinišom Mihajlovićem. Otišao je Miha posle velike borbe sa leukemijom, izdržao do juče kad je opaka bolest poslala njegovu dušu na drugi svet sa klinike u Rimu. Preminuo je u 54. godini okružen najmilijima, suprugom Arijanom i decom.

Kako ne oplakati smrt takve sportske gromade...Kako se ne zapitati: „Bože, zašto Božiju levicu uzimaš tako rano?“ Tek su mu bile 54 godine, tek je postao deka, tek je trebalo da uživa u porodičnoj idili, tek je mogao da trenerski dotakne vrh. Igrački je to uspeo. Sa Crvenom zvezdom je postao šampion Evrope i sveta, bio poslednja kockica u najlepšem mozaiku jugoslovenskog i srpskog fudbala. Potom je napravio blistavu karijeru u Italiji, ostao upamćen kao jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca u istoriji fudbala.

Siniša Mihajlović je rođen 20. februara 1969. godine u vukovarskom Borovom naselju. Otac Bogdan bio je vozač kamiona, majka Viktorija radila u fabrici za proizvodnju obuće. Klasična radnička porodica, unesrećena ratom kao i mnoge.

Počeo je da igra fudbal u Borovu, ušao u prvi tim sa 17 godina i debitovao u trećem rangu jugoslovenskog fudbala golom. Skrenuo je pažnju brojnih klubova, skenirali su njegov potencijal Crvena zvezda i zagrebački Dinamo, ali je završio u Vojvodini s kojom je došao do senzacionalne titule!

Zvezda se manje interesovala za Mihajlovića, a Dinamo napravio ogromnu grešku što ga nije angažovao i pored odvođenja na utakmice prvog tima i omladinaca. Tadašnji trener Miroslav Blažević jeste se pohvalno izrazio o njegovim kvalitetima, ali je na kraju procenio da ima slične ili čak i bolje u ekipi. Pričalo se da je popularni Ćiro pričao u svom šeretskom stilu kako će morati da ošiša dugu kosu da bi ušao u tim, ali da bude četvrta opcija u veznom redu. Epilog je bilo nuđenje samo stipenedijskog ugovora, što su igrač i njergova porodica odbili i vratili se u Borovo.

Odluka da ne prihvati takav aranžman, koštala je Mihajlovića učešća na Svetskom prvenstvu za mlade u Čileu 1987. godine. Selektor Mirko Jozić se poslužio ucenom, a na kraju je dobio od Mihe surovu osvetu na terenu 1991. u meču za svetsku titulu u Tokiju.

Leta 1988. godine Mihajlović je postao član Vojvodine i zajedno sa takođe tinejdžerom Slavišom Jokanovićem i nešto iskusnijima Miroslavom Tanjgom i Budimirom Vujačićem, postao pod komandom velikog trenera Ljupka Petrovića šampion Jugoslavije sa Lalama. Bio je to fantastičan uspeh, a Siniša je dao doprinos sa četiri goloa na 31 utakmici.

Mihajlović se u Vojvodini zadržao dve i po godine, potpisao je 10. decembra 1990. za Crvenu zvezdu, a obeštećnje je bilo tada rekordnih milion maraka. Ljupko je dobro znao koliko mu je igrač takvog profila neophodan za osvajanje Kupa šampiona Evrope.

Mihajlović je imao junačku rolu u revanšu polufinala protiv Bajerna u Beogradu. Dao je fantastičan gol iz slobodnog udarca, a kad su Bavarci preokrenuli i sa izjednačenim rezultatom u ukupnom skoru videli prolaz usledio je čuveni Sinišin centaršut i komentar Milojka Pantića:

„Prosinečki...Prosinečki je tu...Mihajlović u sredinu...Dva-dva! Gol, gol, gol! Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao“.

Bio je to opis autogola Augentalera, kad se nebo otvorilo nad Marakanom. Nebo na koje Miha ide prerano. Baš prerano.

Sa Mihajlovićem u timu Crvena zvezda je došla posle evropske i do svetske titule, u sezoni 1991/92. igrao je takođe sjajno i praktično nema dileme da bi se odbranila evropska kruna da su utakmice mogle da se igraju na Marakani.

Jugoslavija je bila u raljama rata, klubovi i reprezentacija izbačeni iz UEFA tkamičenja i svi najbolji su otišli. Za Mihajlovića je bio zainteresovan Juventus, ali je prihvatio poziv Vujadina Boškova i preselio se u Romu. Bio je standardan u timu koji nije opravdao očekivanja, plasirao se tek na deseto mesto u Seriji A.

Govoreći o periodu u Romi, Mihajlović je isticao da su mu to dve najgore igračke sezone u karijeri. Prešao je u leto 1994. u Sampdoriju i ostao četiri sezone. Najveći domet u tom klubu bilo mu je polufinale Kupa pobednika kupova, gde je poražen od Arsenala.

Trofejni igrač u italijanskim okvirima Mihajlović je postao u Laciju. Postao je deo ambicioznog projketa bogatog gazde Kranjotija. Podigao je sedam pehara, a za navijače kluba iz Rima veća sreća je bila što je trijmfovano u Seriji A nego u Kupu pobednika kupova Evrope i UEFA Super kupu.

U poznim igračkim danima, igrao je Mihajlović dve sezone za još jednog italijanskog velikana, zvučniji klub od Lacija – Inter. Proveo je tamo od 2004. do 2006. Nastavio je da trese mreže iz slobodnih udaraca snažnom levicom. Okačio je kopačke o klin titulom. Kako drugačije.

Po završetku igračke karijere, Mihajlović je odmah ušao u trenerske vode i postao asistent velikom prijatelju Robertu Manćiniju u Interu. Prvi samostalni posao na klupi imao je 2008. godine u Bolonji. Vodio je potom Kataniju, Fiorentinu, reprezentaciju Srbije, Sampdoriju, Milan, Torino i Bolonju.

Siniši je u julu 2019.godine dijagnostifikovana leukemija. Na konferenciji za medije najavio je žestoku borbu protiv opake bolesti. Ništa drugačije se od čoveka čeličnog karaktera nije ni očekivalo. Posle tri kruga hemoteraopija i transplantacije koštane srži, proglašen je oporavak. Naravno, uz ogradu da je reč o bolesti koja može da se vrati.

Na žalost, u martu ove godine vratili su se problemi. Kao trener Bolonje, Miha je tada na konferenciji za medije rekao:

- Vidite da je ova bolest veoma hrabra kad je odlučila da se vrati i suoči sa nekim kao što sam ja. Tu sam, ako joj prva lekcija nije bila dovoljna, održaću joj još jednu. To je život. Mnogo je uspona i padova, rupa u koje možeš da padneš, ali uvek mora da se pronađe snaga da se ustane.

Druga runda nije pripala Mihi. Ne, nećemo reći, a ni pomisliti, da je Miha izgubio. Šampionski karakter pokazao je i na ovom polju. Neravnopravnom protivniku pružio je otpor kao retko ko pre njega.

Zbogom, Božija levice! Putuj ponosno, Srbija će se uvek ponositi tobom!