Аплауз за Аврамовића

Тачно сат времена пре почетка утакмице. Трибине су тек почеле да се пуне, кад је на загревање изашао Алекса Аврамовић... Аплауз који је дочекао сјајног бека, јасно је говорио колико је навијачима недостајао. А само он зна колико су они њему недостајали. А највише лопта у руци, игра...

После више од три месеца паузе, коначно је истрчао на терен. Свестан да неће моћи одмах да буде свој. И да ће морати полако. Али у сваком случају, срећан што је поново ту. Он, његови саиграчи, тренери... Аплауз којим је дочекан довољно говори шта навијачи мисле о томе.

Иако је то био доста гласан аплауз, чињеница је да су у неким претходним мечевима у том тренутку трибине биле много боље попуњене. Многи су предвиђали да би серија пораза у Евролиги, у којој се Партизан тренутно налази могла да се одрази на посету.  А ту је и чињеница да је пред нама викенд који се завршава једном од највећих српских Слава.

Међутим, како се почетак утакмице ближио, и амбијент је почео да подсећа на неке претходне мечеве. Као што доликује дуелу некадашњег и актуелног, двоструког узастопног, шампиона Евролиге.

Ако је било више празних столица, то није нужно значило и мању буку. Напротив. Навијачи као да су се још више трудили да их играчи на терену чују.

И чули су... Прво оно: „Само један клуб, само један град!”. А посебно је загрмело на три минута пре почетка утакмице. „Да волим црно-беле...“ сви у исти глас.

Између свега тога поздрав тренеру. То се никад неће променити. Тачније тај аплауз може постајати само јачи. Као што из меча у меч и јесте. Небитно да ли су порази или победе у питању.