Tačno sat vremena pre početka utakmice. Tribine su tek počele da se pune, kad je na zagrevanje izašao Aleksa Avramović... Aplauz koji je dočekao sjajnog beka, jasno je govorio koliko je navijačima nedostajao. A samo on zna koliko su oni njemu nedostajali. A najviše lopta u ruci, igra...
Posle više od tri meseca pauze, konačno je istrčao na teren. Svestan da neće moći odmah da bude svoj. I da će morati polako. Ali u svakom slučaju, srećan što je ponovo tu. On, njegovi saigrači, treneri... Aplauz kojim je dočekan dovoljno govori šta navijači misle o tome.
Iako je to bio dosta glasan aplauz, činjenica je da su u nekim prethodnim mečevima u tom trenutku tribine bile mnogo bolje popunjene. Mnogi su predviđali da bi serija poraza u Evroligi, u kojoj se Partizan trenutno nalazi mogla da se odrazi na posetu. A tu je i činjenica da je pred nama vikend koji se završava jednom od najvećih srpskih Slava.
Međutim, kako se početak utakmice bližio, i ambijent je počeo da podseća na neke prethodne mečeve. Kao što dolikuje duelu nekadašnjeg i aktuelnog, dvostrukog uzastopnog, šampiona Evrolige.
Ako je bilo više praznih stolica, to nije nužno značilo i manju buku. Naprotiv. Navijači kao da su se još više trudili da ih igrači na terenu čuju.
I čuli su... Prvo ono: „Samo jedan klub, samo jedan grad!”. A posebno je zagrmelo na tri minuta pre početka utakmice. „Da volim crno-bele...“ svi u isti glas.
Između svega toga pozdrav treneru. To se nikad neće promeniti. Tačnije taj aplauz može postajati samo jači. Kao što iz meča u meč i jeste. Nebitno da li su porazi ili pobede u pitanju.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
