Синиша Михајовић и Црвена звезда - чиста љубавна прича

Какав је то био савршен спој - Синиша Михајловић и Црвена звезда! Дечак шармантног осмеха и шампионског карактера стигао је у клуб који је деценијама стремио ка највишим циљевима и имао практично последњу шансу да се попне на кров Европе. На том путу, крунисаном у Барију, један од најбитнијих потеза било је довођење Михе из Војводине за обештећење од милион марака.

- Моја слава Свети Никола, стадион се зове Свети Никола. Бари има црвено-беле боје. Не можеш да изгубиш ту финале! – говорио је у септембру 2021. године Синиша Михајловић.

Судбина је хтела да на Светог Николу буде и сахрањен у Риму. На жалост, није успео да преброди други напада опаке леукемије и ово су дани кад фудбалски свет оплакује великог Синишу Михајловића и диви се колики је борац био.

Оставио је дубок траг Михајловић у Италији као играч и тренер, али највише се поносио учињеним са Црвеном звездом и Војводином. Колико је њему значило све што је постигао са најтрофејнијим српским клубом, Синиша је говорио у емисији „Легенде Маракане“ и у знак сећања и поштовања на легенду српског фудбала преносимо његове речи.

Звезду је заволео много пре него што је крочио на Маракану, мада је било резона да се окрене и другим клубовима...

- Био сам мали кад сам почео да навијам за Звезду, имао пет-шест година, иако нико у мојој фамилији није био звездаш. Отац је навијао за Борац јер је из Бањалуке, али рекао сам да свако у некадашњој Југославији навија за један клуб, али и бар мало за Звезду. Био сам и на Маракни као клинац, кад је играла генерација Дулета Савића – присетио се у емисији „Легенде Маракане“ Синиша Михајловић.

Са 16 година је био на проби у Црвеној звезди, али заобилазним путем је морао до првог тима.

- У Борову сам почео да играм за прву екипу у трећој лиги. Ишао сам на Маракану са мојим тренером Киком Марјановићем, правим намазаним Београђанином. Нема више таквих. Нисам прошао, не знам зашто...Играли смо против Рада, осим мене Влада Лукић и Југа, добили смо 5:2, а ја сам дао два гола. Били су код мене кући Караси и Куле Аћимовић, али нисам тада дошао у Звезду.

Могао је у загребачки Динамо и Хајдук, али постао адут Војводине у историјској сезони за новосадски клуб.

- Трећа лига Југославије је тих година била много јака, био сам проглашен са 17 година за најбољег играча првенства. Хтели су ме Динамо из Загреба и сплитски Хајдук, али нисам хтео тамо. Једног дана сам желео у Звезду, не бих могао тим путем. Добио сам понуду Мише Косановића из Војводине за много мање новца. Ниједну одлуку нисам доносио због пара.

Појаснио је како је то изгледало у бројкама:

- Добијао сам од Хајдука 150.000 марака годишње, такође и Динама. Били смо на припремама за репрезенетацију,чекао ме је најновији „БМВ“. Рекли су ми, ако потпишеш – вози за Борово. Тамо никада нису видели такав ауто, рекох сби где ћу ја то. Отишао сам у Војводину јер је у Србији, за 5.000 марака годишње. На другом месту су ми давали 150.000. Као капару су у коферу донели 100.000, кад су отворили моја кева само што није пала у несвест.

Љупко Петровић је тренер под чијом командом је Михајловић остварио највеће успехе. Освојили су заједно титулу са Војводином, па се попели на кров света.

- Сви су мислили да ћемо да испаднемо из лиге. Имали смо Шапурића, Шестића, Миловца и Чеда Мараса старије, остало су била деца. Освојили смо првенство. Знам да смо Звезду добили кући 3:1. Љупко је рекао Џајићу, ако хоћемо да узмемо Куп шампиона требало би да доведемо Михајловића и Југовића. То је био највећи трансфер, платили су милион марака у кешу, мени дали стан и уговор. Договорио сам се за минут. Имао сам и понуду Партизана, али нисам хтео тамо јер ми је сан био да играм за Звезду.

Легендарни Владимир Цветковић одиграо је кључну преговарачку улогу и кад се Војводина ломила да га прода за 700.000 марака, одредио је милионче и поставио услове који се не одбијају. Имао је рачуницу, у исто време и поруке спортског сектора да је Миха неопходан.

- Тек касније сам схватио што нем је Цвеле говорио: „Ићи ћете у велике клубове, али никада нећете видети клуб који је организован као Звезда.“ Био сам у много клубова, ниједан не може да се пореди са Звеудом. Нисмо морали да размишљамо ни о чему, само о тренингу и утакмици. Решавали су се проблеми, Воја Кис је знао људе. Сад кад видим колико се улаже у фудбал и троши да се освоји Куп шампиона, ми нисмо зарађивали ништа. Нисмо били ни свесни колико смо били јаки, нити да ће то што смо освојили имати толику вредност.

На први поглед била је то неустрашива дружина, али морала је да победи сопствене дилеме и страхове...

- Имали смо страх, били деца, клинци. Како победиш једну, другу утакмицу, расте самопоуздање и постајеш храбрији. Кулминација је био тријумф над Бајерном, који није кући изгубио ко зна колико година. Ми смо их тамо добили 2:1. Сви смо имали нервозу у реваншу, јер је било полуфинале. Сав стрес је био на нама, продате су биле све улазнице, остали су људи ван стадиона. Били смо као једна фамилија. Срби, Хрвати, Муслимани и Македонаци, а живели смо као један. Имали смо моралну обавезу, јер је већ почело да се живи лоше. Играли смо, пре свега, због народа. Да нисмо имали ту мотзивацију, не бисмо освојили. То нас је вукло.

Навирала су сећања на реванш против Бајерна, тада је Михајловић дао гол и центрирао пре аутогола Аугенталера.

- Љупко је рекао, момци имали смо своје шансе, надамо се да они неће да искористе своје у другом полувремену. Статива, гледам како лопта право иде у гол. Ту нам је Бог помогао, само се одвојила и ударила у спољни део стативе. И онда Аугенталер је удари, Панчев прави финту и настане лудница. У то време мислим да сам био најпопуларнији играч у Југосавији, Темпо је правио неке анкете. Живео сам у новом насељу у Џона Кенедија. Украли су ми кола и дао сам интервју за Журнал и рекао да су ми украли ауто. После два дана, звоне ми на врата. Не знам људе. Кажу ми: „Синиша, изволи, ово су кључеви твојих кола. Нисмо знали да су твоја, променили смо стакла, напунили резервоар.“ Ништа нисмо плаћали, идем из Београда за Нови Сад, на наплатној рампи ми кажу само „бај, бај“.

Одлазак у Бари десетак дана пре утакмице са Олимпиком био је, по Михајловићевом мишљењу, добар потез.

- Требало нам је да изађемо из Београда, био је велики притисак. У соби сам био са Бином. Узме камеру и споји је са телевизором. Снима нас, па каже саиграчима да су са ТВ Раи дошли да прате 24 сата два играча, а да су за двојицу најинтересантнијих изабрали Миху и њега. Каже, гледају нас 24 сата, правио је „Великог брата“ још 1991. Ови улазе и гледају, Радиновић поздравља публику, фамилију. Фешта.

Дани су споро пролазили. Логично.

- Добро смо се, ипак, проводили: базен, клопа...Гледали смо снимке Олимпика. Видимо они јаки: Боли, Мозер, Пеле, Дешан, Водл...Не знам ко је питао Љупка: „Шефе, ови су јаки?“ Каже Љупко да није проблем кад они имају лопту , станемо и не могу да нам дају гол. Проблем је да нам не увале из контре. Упитасмо га, па шта да радимо. Каже: „Ништа, дај њима лопту нек играју“. Тактика је била да поцепаш тренерску лиценцу, али само тако смо могли да победимо. И био је у праву. Да смо се отворили, можда бисмо попили три комада. Вероватно је то било најгоре финале у историји Купа шампиона.

Славље је дуго трајало, остали су као сведочанство фантастични видео снимци.

- То су ствари које не могу да се купе, још нисмо били свесни шта смо направили. Кад смо видели колико је људи било на аредорому, крај пута док смо ишли ка стадиону у четири-пет редова, тек смо схватили колико је значило народу. Пехар је био у сватовима код Панчева у Македонији, код Бине у Крушевцу, код мене у Борову. Бина га је држао у гепеку, како одемо у неки локал, ставља пехар на сто и онда се пије. Онај што је у Звезди није оригинал, јер су га излупали. Освојити такав трофеј са клубом за који навијаш, после тога сам могао да умрем. Могао сам 1991. да престанем да играм фудбал, јер је за мене то било нешто што се не мери ни са једним другим успехом.

У Токију је Звезда, са Синишом Михајловићем у тиму, шест месеци касније постала и шампион света.

- Ја сам имао посебан мотив јер је тренер Кола Кола био Мирко Јозић, селектор младе репрезентације за Чиле где је требало да будем и ја. Рекао ми је: „Ако будеш потписао за Динамо, бићеш међу 16 сигурних путника. Ако не, нећеш“. Нисам потписао, није ме повео. Има Бога, па се вратило да је он тренер ривала за светску титулу, већа мотивација није могла да се нађе. Глатко смо добили 3:0. После утакмице сам отишао до њега и рекао, то је за оно што ме ниси повеа. Сада смо 1:1.  Окренем се и одем...

У сезони 1991/92,  Црвена звезда је могла поново до финала Купа шампиона, иако није играла на Маракани.

- Да смо остали сви на окупу, или да смо играли утакмице у Београду, били бисмо у финалу и следеће године. Знаш кад бисмо изгубили од Сампдорије да је играно у Београду, иако су били добра екипа Никад! Нема теорије. Да није било ембарга, не бисмо ни продали играче.

Растанак са Звездом тешко је пао Михајловићу:

- Нисам хтео нигде, имао сам уговор на четири године, а само годину и по сам био ту. Цвеле ми каже: „Шта ћеш да останеш, не можемо у Европу, изгубићемо цене.“ Он ме је наговорио и био у праву. Зарађивао сам више пара у Италији, али Звезда је била оно право...