Siniša Mihajović i Crvena zvezda - čista ljubavna priča

Kakav je to bio savršen spoj - Siniša Mihajlović i Crvena zvezda! Dečak šarmantnog osmeha i šampionskog karaktera stigao je u klub koji je decenijama stremio ka najvišim ciljevima i imao praktično poslednju šansu da se popne na krov Evrope. Na tom putu, krunisanom u Bariju, jedan od najbitnijih poteza bilo je dovođenje Mihe iz Vojvodine za obeštećenje od milion maraka.

- Moja slava Sveti Nikola, stadion se zove Sveti Nikola. Bari ima crveno-bele boje. Ne možeš da izgubiš tu finale! – govorio je u septembru 2021. godine Siniša Mihajlović.

Sudbina je htela da na Svetog Nikolu bude i sahranjen u Rimu. Na žalost, nije uspeo da prebrodi drugi napada opake leukemije i ovo su dani kad fudbalski svet oplakuje velikog Sinišu Mihajlovića i divi se koliki je borac bio.

Ostavio je dubok trag Mihajlović u Italiji kao igrač i trener, ali najviše se ponosio učinjenim sa Crvenom zvezdom i Vojvodinom. Koliko je njemu značilo sve što je postigao sa najtrofejnijim srpskim klubom, Siniša je govorio u emisiji „Legende Marakane“ i u znak sećanja i poštovanja na legendu srpskog fudbala prenosimo njegove reči.

Zvezdu je zavoleo mnogo pre nego što je kročio na Marakanu, mada je bilo rezona da se okrene i drugim klubovima...

- Bio sam mali kad sam počeo da navijam za Zvezdu, imao pet-šest godina, iako niko u mojoj familiji nije bio zvezdaš. Otac je navijao za Borac jer je iz Banjaluke, ali rekao sam da svako u nekadašnjoj Jugoslaviji navija za jedan klub, ali i bar malo za Zvezdu. Bio sam i na Marakni kao klinac, kad je igrala generacija Duleta Savića – prisetio se u emisiji „Legende Marakane“ Siniša Mihajlović.

Sa 16 godina je bio na probi u Crvenoj zvezdi, ali zaobilaznim putem je morao do prvog tima.

- U Borovu sam počeo da igram za prvu ekipu u trećoj ligi. Išao sam na Marakanu sa mojim trenerom Kikom Marjanovićem, pravim namazanim Beograđaninom. Nema više takvih. Nisam prošao, ne znam zašto...Igrali smo protiv Rada, osim mene Vlada Lukić i Juga, dobili smo 5:2, a ja sam dao dva gola. Bili su kod mene kući Karasi i Kule Aćimović, ali nisam tada došao u Zvezdu.

Mogao je u zagrebački Dinamo i Hajduk, ali postao adut Vojvodine u istorijskoj sezoni za novosadski klub.

- Treća liga Jugoslavije je tih godina bila mnogo jaka, bio sam proglašen sa 17 godina za najboljeg igrača prvenstva. Hteli su me Dinamo iz Zagreba i splitski Hajduk, ali nisam hteo tamo. Jednog dana sam želeo u Zvezdu, ne bih mogao tim putem. Dobio sam ponudu Miše Kosanovića iz Vojvodine za mnogo manje novca. Nijednu odluku nisam donosio zbog para.

Pojasnio je kako je to izgledalo u brojkama:

- Dobijao sam od Hajduka 150.000 maraka godišnje, takođe i Dinama. Bili smo na pripremama za reprezenetaciju,čekao me je najnoviji „BMV“. Rekli su mi, ako potpišeš – vozi za Borovo. Tamo nikada nisu videli takav auto, rekoh sbi gde ću ja to. Otišao sam u Vojvodinu jer je u Srbiji, za 5.000 maraka godišnje. Na drugom mestu su mi davali 150.000. Kao kaparu su u koferu doneli 100.000, kad su otvorili moja keva samo što nije pala u nesvest.

Ljupko Petrović je trener pod čijom komandom je Mihajlović ostvario najveće uspehe. Osvojili su zajedno titulu sa Vojvodinom, pa se popeli na krov sveta.

- Svi su mislili da ćemo da ispadnemo iz lige. Imali smo Šapurića, Šestića, Milovca i Čeda Marasa starije, ostalo su bila deca. Osvojili smo prvenstvo. Znam da smo Zvezdu dobili kući 3:1. Ljupko je rekao Džajiću, ako hoćemo da uzmemo Kup šampiona trebalo bi da dovedemo Mihajlovića i Jugovića. To je bio najveći transfer, platili su milion maraka u kešu, meni dali stan i ugovor. Dogovorio sam se za minut. Imao sam i ponudu Partizana, ali nisam hteo tamo jer mi je san bio da igram za Zvezdu.

Legendarni Vladimir Cvetković odigrao je ključnu pregovaračku ulogu i kad se Vojvodina lomila da ga proda za 700.000 maraka, odredio je milionče i postavio uslove koji se ne odbijaju. Imao je računicu, u isto vreme i poruke sportskog sektora da je Miha neophodan.

- Tek kasnije sam shvatio što nem je Cvele govorio: „Ići ćete u velike klubove, ali nikada nećete videti klub koji je organizovan kao Zvezda.“ Bio sam u mnogo klubova, nijedan ne može da se poredi sa Zveudom. Nismo morali da razmišljamo ni o čemu, samo o treningu i utakmici. Rešavali su se problemi, Voja Kis je znao ljude. Sad kad vidim koliko se ulaže u fudbal i troši da se osvoji Kup šampiona, mi nismo zarađivali ništa. Nismo bili ni svesni koliko smo bili jaki, niti da će to što smo osvojili imati toliku vrednost.

Na prvi pogled bila je to neustrašiva družina, ali morala je da pobedi sopstvene dileme i strahove...

- Imali smo strah, bili deca, klinci. Kako pobediš jednu, drugu utakmicu, raste samopouzdanje i postaješ hrabriji. Kulminacija je bio trijumf nad Bajernom, koji nije kući izgubio ko zna koliko godina. Mi smo ih tamo dobili 2:1. Svi smo imali nervozu u revanšu, jer je bilo polufinale. Sav stres je bio na nama, prodate su bile sve ulaznice, ostali su ljudi van stadiona. Bili smo kao jedna familija. Srbi, Hrvati, Muslimani i Makedonaci, a živeli smo kao jedan. Imali smo moralnu obavezu, jer je već počelo da se živi loše. Igrali smo, pre svega, zbog naroda. Da nismo imali tu motzivaciju, ne bismo osvojili. To nas je vuklo.

Navirala su sećanja na revanš protiv Bajerna, tada je Mihajlović dao gol i centrirao pre autogola Augentalera.

- Ljupko je rekao, momci imali smo svoje šanse, nadamo se da oni neće da iskoriste svoje u drugom poluvremenu. Stativa, gledam kako lopta pravo ide u gol. Tu nam je Bog pomogao, samo se odvojila i udarila u spoljni deo stative. I onda Augentaler je udari, Pančev pravi fintu i nastane ludnica. U to vreme mislim da sam bio najpopularniji igrač u Jugosaviji, Tempo je pravio neke ankete. Živeo sam u novom naselju u Džona Kenedija. Ukrali su mi kola i dao sam intervju za Žurnal i rekao da su mi ukrali auto. Posle dva dana, zvone mi na vrata. Ne znam ljude. Kažu mi: „Siniša, izvoli, ovo su ključevi tvojih kola. Nismo znali da su tvoja, promenili smo stakla, napunili rezervoar.“ Ništa nismo plaćali, idem iz Beograda za Novi Sad, na naplatnoj rampi mi kažu samo „baj, baj“.

Odlazak u Bari desetak dana pre utakmice sa Olimpikom bio je, po Mihajlovićevom mišljenju, dobar potez.

- Trebalo nam je da izađemo iz Beograda, bio je veliki pritisak. U sobi sam bio sa Binom. Uzme kameru i spoji je sa televizorom. Snima nas, pa kaže saigračima da su sa TV Rai došli da prate 24 sata dva igrača, a da su za dvojicu najinteresantnijih izabrali Mihu i njega. Kaže, gledaju nas 24 sata, pravio je „Velikog brata“ još 1991. Ovi ulaze i gledaju, Radinović pozdravlja publiku, familiju. Fešta.

Dani su sporo prolazili. Logično.

- Dobro smo se, ipak, provodili: bazen, klopa...Gledali smo snimke Olimpika. Vidimo oni jaki: Boli, Mozer, Pele, Dešan, Vodl...Ne znam ko je pitao Ljupka: „Šefe, ovi su jaki?“ Kaže Ljupko da nije problem kad oni imaju loptu , stanemo i ne mogu da nam daju gol. Problem je da nam ne uvale iz kontre. Upitasmo ga, pa šta da radimo. Kaže: „Ništa, daj njima loptu nek igraju“. Taktika je bila da pocepaš trenersku licencu, ali samo tako smo mogli da pobedimo. I bio je u pravu. Da smo se otvorili, možda bismo popili tri komada. Verovatno je to bilo najgore finale u istoriji Kupa šampiona.

Slavlje je dugo trajalo, ostali su kao svedočanstvo fantastični video snimci.

- To su stvari koje ne mogu da se kupe, još nismo bili svesni šta smo napravili. Kad smo videli koliko je ljudi bilo na aredoromu, kraj puta dok smo išli ka stadionu u četiri-pet redova, tek smo shvatili koliko je značilo narodu. Pehar je bio u svatovima kod Pančeva u Makedoniji, kod Bine u Kruševcu, kod mene u Borovu. Bina ga je držao u gepeku, kako odemo u neki lokal, stavlja pehar na sto i onda se pije. Onaj što je u Zvezdi nije original, jer su ga izlupali. Osvojiti takav trofej sa klubom za koji navijaš, posle toga sam mogao da umrem. Mogao sam 1991. da prestanem da igram fudbal, jer je za mene to bilo nešto što se ne meri ni sa jednim drugim uspehom.

U Tokiju je Zvezda, sa Sinišom Mihajlovićem u timu, šest meseci kasnije postala i šampion sveta.

- Ja sam imao poseban motiv jer je trener Kola Kola bio Mirko Jozić, selektor mlade reprezentacije za Čile gde je trebalo da budem i ja. Rekao mi je: „Ako budeš potpisao za Dinamo, bićeš među 16 sigurnih putnika. Ako ne, nećeš“. Nisam potpisao, nije me poveo. Ima Boga, pa se vratilo da je on trener rivala za svetsku titulu, veća motivacija nije mogla da se nađe. Glatko smo dobili 3:0. Posle utakmice sam otišao do njega i rekao, to je za ono što me nisi povea. Sada smo 1:1.  Okrenem se i odem...

U sezoni 1991/92,  Crvena zvezda je mogla ponovo do finala Kupa šampiona, iako nije igrala na Marakani.

- Da smo ostali svi na okupu, ili da smo igrali utakmice u Beogradu, bili bismo u finalu i sledeće godine. Znaš kad bismo izgubili od Sampdorije da je igrano u Beogradu, iako su bili dobra ekipa Nikad! Nema teorije. Da nije bilo embarga, ne bismo ni prodali igrače.

Rastanak sa Zvezdom teško je pao Mihajloviću:

- Nisam hteo nigde, imao sam ugovor na četiri godine, a samo godinu i po sam bio tu. Cvele mi kaže: „Šta ćeš da ostaneš, ne možemo u Evropu, izgubićemo cene.“ On me je nagovorio i bio u pravu. Zarađivao sam više para u Italiji, ali Zvezda je bila ono pravo...