Паукоубица мека срца: Дан када је Синиша ишао да посети децу склоњену од рата и невешто лактом брисао образе

Пише: Милан Симић

Ево, већ је осам дана откако се Синиша Михајловић физички преселио на „онај свет”, а спортска, нарочито фудбалска јавност у региону и шире, не престаје да подсећа на најразличитије епизоде његовог динамичног и садржајног живота. Нема сумње да ће се и по истеку периода од 40 дана од смрти, током којих се, бар по веровању у Срба, душа преминулог и даље вије над нашом свакодневицом, о Синиши препричавати разни детаљи везани како за његов специфични, трајни „сјај на трави” тако и за појединости везане за карактер и судбину човека који је тако волео живот. А, зашто живот није волео Синишу? Или то на небесима и Богу требају најбољи!?

Имао сам са Синишом готово свакодневна сусретања током његовог једноипогодишњег играња за Црвену звезду и памтим га као гиздавог славонског „кицоша” који је црвено-бели дрес облачио манекенски ритуално, али га истовремено доживљавао и као свету клупску одору за коју ваља пролити и последњу кап зноја и по цену развејаних увојка неговане „барбика” фризуре или раздераног колена при уклизавању. Као и остале црвено-беле тријумфаторе Европе и света, „студирао” сам популарног Миху на тренингу, утакмици, у кафићу, на припремама Звезде, па бих радо да са још неким поделим сећање на Синишу фудбалера и Синишу човека.

Синиша Михајловић се у срца навијача уселио најпре као несвакидашњи борац без страха и лишен сваког комплекса величине ривала. Премда је током дводеценијског играчког стажа најчешће имао улогу дефанзивца, Михајловић је био стрелац више од 100 пута, али већина његових голова спадају у ред ефектних, а многи су завредели и епитет, спектакуларних. Од доласка у Црвену звезду скренуо је на себе пажњу колико снажним толико прецизним шутевима, али још више необичном путањом лопте.

Давали су голове Панчев, Бинић, Просинечки, Савићевић, али се и данас најчешће помиње начин на који је противничке голмане жалостио Синиша Михајловић, нарочито из слободних удараца. Мало је шутера у свету имало сличан шут, у фудбалској терминологији познат као „суви“ или „увели лист”, па је Спортски журнал, после спектакуларне елиминације Бајерна у полуфиналу КЕШ-а у Београду, када је Михајловић поново са више од 25 метара затресао мрежу Немаца, отворио странице за анализу феномена „Михин шут“.

Јављали су се читаоци, играчи, тренери, консултовали смо и професоре са катедре за фудбал на ДИФ-у и сви су били једногласни да су шут Синише Михајловића, деценијама уназад, могли да виде само савременици ненадмашног Бразилца, Валдира Переире, у свету познатијег под надимком, Диди, који је играо уз легендарног Пелеа.

„Убица паукова”, како су Миху прозвали звездаши због његове лопте која, пре него што се закопрца иза голмана, најчешће покупи паучину у „винклу” вертикале и хоризонтале стативе, пунио је спортске рубрике и стране штампе, а нарочито су импресионирани били Италијани. Јер, ни на фудбалској „чизми” није било шутера чији пројектил, пошто прелети „живи зид“, мења и висину и правац, као да лопта намах постаје играчка којом руководи имагинарни „џојстик“. Касније је, у књизи „Божија левица“, аутора Мише Гавриловића, новинара Спортског журнала, Синиша објашњавао како је Божји таленат надоградио свакодневним шутирањем лопте у металну дрворишну капију у завичајном Борову насељу.

За људе који га нису познавали ван терена, Синиша је био „фрајер кратког фитиља”, прзница и „џамбас”. То што је у детињству знао и да се побије кад се у игри „на два гола“ сусретне са неправдом, није, међутим, била карактерна особина момка који је одрастао у исконском патријархалном окружењу скромног огњишта радничке породице мешовитог брака, Србина Богдана и Хрватице Викторије. Имали смо заједничке, сличне теме, од породичног свеца Светог Николе, који се и у мешовитом браку славио уз бројне госте различитих корена, до сетних сећања на одрастање, дуга лета и прва, немушта шапутања Антићевих „плавих чуперка у глави“.

Радовао се Светом Николи, али и Новој години и Божићу који би у њиховој кући по два пута за кратко време куцали на врата, јер су ти благдани доносили пакетиће слаткиша, али и кликера, нарочито „стакленаца“ са којима је деран Синиша био шампион и изван свог сокака.

А онда су дошле деведесете... Причао је како готово свакодневно из завичаја неко дође у његов београдски стан, коначи по неколико дана, а кад кревети постану пребукирани, Синиша се склони у хотел. На крају је успео да наговори родитеље и четири године млађег брата Дражена, да напусте родну кућу и преселе се у Београд. Нису, на жалост, Михајловићи били једини који су спас потражили преласком преко Дунава, што је Синиши доносило тешку личну драму, немир и несаницу.

– Неки моји рођаци, пријатељи и познаници, остали су у Борову и околини, али су у Србију послали децу. Сазнао сам да су десетине тих малишана смештене у дому у Делиблатској пешчари. Идем сутра да их посетим, хоћеш са мном – затекло ме је Синишино питање летњег дана 1991.

Човек из Звезде је возио, а ја сам био једини новинар за кога је Синиша мислио да треба да присуствује његовом сусрету са малишанима из свог завичаја. Окружен буљуком деце којој је било прече да уђу у кадар групног портрета са Михом него да пожуре до гомиле поклона, Синиша им се непрестано осмехивао, запиткивао ко је чији, како се зове... И невешто лактом брисао образе...

Рекао је у повратку да „кад је ово срце издржало...”