Paukoubica meka srca: Dan kada je Siniša išao da poseti decu sklonjenu od rata i nevešto laktom brisao obraze

Piše: Milan Simić

Evo, već je osam dana otkako se Siniša Mihajlović fizički preselio na „onaj svet”, a sportska, naročito fudbalska javnost u regionu i šire, ne prestaje da podseća na najrazličitije epizode njegovog dinamičnog i sadržajnog života. Nema sumnje da će se i po isteku perioda od 40 dana od smrti, tokom kojih se, bar po verovanju u Srba, duša preminulog i dalje vije nad našom svakodnevicom, o Siniši prepričavati razni detalji vezani kako za njegov specifični, trajni „sjaj na travi” tako i za pojedinosti vezane za karakter i sudbinu čoveka koji je tako voleo život. A, zašto život nije voleo Sinišu? Ili to na nebesima i Bogu trebaju najbolji!?

Imao sam sa Sinišom gotovo svakodnevna susretanja tokom njegovog jednoipogodišnjeg igranja za Crvenu zvezdu i pamtim ga kao gizdavog slavonskog „kicoša” koji je crveno-beli dres oblačio manekenski ritualno, ali ga istovremeno doživljavao i kao svetu klupsku odoru za koju valja proliti i poslednju kap znoja i po cenu razvejanih uvojka negovane „barbika” frizure ili razderanog kolena pri uklizavanju. Kao i ostale crveno-bele trijumfatore Evrope i sveta, „studirao” sam popularnog Mihu na treningu, utakmici, u kafiću, na pripremama Zvezde, pa bih rado da sa još nekim podelim sećanje na Sinišu fudbalera i Sinišu čoveka.

Siniša Mihajlović se u srca navijača uselio najpre kao nesvakidašnji borac bez straha i lišen svakog kompleksa veličine rivala. Premda je tokom dvodecenijskog igračkog staža najčešće imao ulogu defanzivca, Mihajlović je bio strelac više od 100 puta, ali većina njegovih golova spadaju u red efektnih, a mnogi su zavredeli i epitet, spektakularnih. Od dolaska u Crvenu zvezdu skrenuo je na sebe pažnju koliko snažnim toliko preciznim šutevima, ali još više neobičnom putanjom lopte.

Davali su golove Pančev, Binić, Prosinečki, Savićević, ali se i danas najčešće pominje način na koji je protivničke golmane žalostio Siniša Mihajlović, naročito iz slobodnih udaraca. Malo je šutera u svetu imalo sličan šut, u fudbalskoj terminologiji poznat kao „suvi“ ili „uveli list”, pa je Sportski žurnal, posle spektakularne eliminacije Bajerna u polufinalu KEŠ-a u Beogradu, kada je Mihajlović ponovo sa više od 25 metara zatresao mrežu Nemaca, otvorio stranice za analizu fenomena „Mihin šut“.

Javljali su se čitaoci, igrači, treneri, konsultovali smo i profesore sa katedre za fudbal na DIF-u i svi su bili jednoglasni da su šut Siniše Mihajlovića, decenijama unazad, mogli da vide samo savremenici nenadmašnog Brazilca, Valdira Pereire, u svetu poznatijeg pod nadimkom, Didi, koji je igrao uz legendarnog Pelea.

„Ubica paukova”, kako su Mihu prozvali zvezdaši zbog njegove lopte koja, pre nego što se zakoprca iza golmana, najčešće pokupi paučinu u „vinklu” vertikale i horizontale stative, punio je sportske rubrike i strane štampe, a naročito su impresionirani bili Italijani. Jer, ni na fudbalskoj „čizmi” nije bilo šutera čiji projektil, pošto preleti „živi zid“, menja i visinu i pravac, kao da lopta namah postaje igračka kojom rukovodi imaginarni „džojstik“. Kasnije je, u knjizi „Božija levica“, autora Miše Gavrilovića, novinara Sportskog žurnala, Siniša objašnjavao kako je Božji talenat nadogradio svakodnevnim šutiranjem lopte u metalnu drvorišnu kapiju u zavičajnom Borovu naselju.

Za ljude koji ga nisu poznavali van terena, Siniša je bio „frajer kratkog fitilja”, prznica i „džambas”. To što je u detinjstvu znao i da se pobije kad se u igri „na dva gola“ susretne sa nepravdom, nije, međutim, bila karakterna osobina momka koji je odrastao u iskonskom patrijarhalnom okruženju skromnog ognjišta radničke porodice mešovitog braka, Srbina Bogdana i Hrvatice Viktorije. Imali smo zajedničke, slične teme, od porodičnog sveca Svetog Nikole, koji se i u mešovitom braku slavio uz brojne goste različitih korena, do setnih sećanja na odrastanje, duga leta i prva, nemušta šaputanja Antićevih „plavih čuperka u glavi“.

Radovao se Svetom Nikoli, ali i Novoj godini i Božiću koji bi u njihovoj kući po dva puta za kratko vreme kucali na vrata, jer su ti blagdani donosili paketiće slatkiša, ali i klikera, naročito „staklenaca“ sa kojima je deran Siniša bio šampion i izvan svog sokaka.

A onda su došle devedesete... Pričao je kako gotovo svakodnevno iz zavičaja neko dođe u njegov beogradski stan, konači po nekoliko dana, a kad kreveti postanu prebukirani, Siniša se skloni u hotel. Na kraju je uspeo da nagovori roditelje i četiri godine mlađeg brata Dražena, da napuste rodnu kuću i presele se u Beograd. Nisu, na žalost, Mihajlovići bili jedini koji su spas potražili prelaskom preko Dunava, što je Siniši donosilo tešku ličnu dramu, nemir i nesanicu.

– Neki moji rođaci, prijatelji i poznanici, ostali su u Borovu i okolini, ali su u Srbiju poslali decu. Saznao sam da su desetine tih mališana smeštene u domu u Deliblatskoj peščari. Idem sutra da ih posetim, hoćeš sa mnom – zateklo me je Sinišino pitanje letnjeg dana 1991.

Čovek iz Zvezde je vozio, a ja sam bio jedini novinar za koga je Siniša mislio da treba da prisustvuje njegovom susretu sa mališanima iz svog zavičaja. Okružen buljukom dece kojoj je bilo preče da uđu u kadar grupnog portreta sa Mihom nego da požure do gomile poklona, Siniša im se neprestano osmehivao, zapitkivao ko je čiji, kako se zove... I nevešto laktom brisao obraze...

Rekao je u povratku da „kad je ovo srce izdržalo...”