Многи тренери доводили су се у везу са Новим Пазаром током овог месеца, а као највећи кандидати словила су нека звучна фудбалска имена из доба бивше Југославије. Од момента када је млади Александар Станковић (41) ускочио на ту листу дилема скоро и да није постојала, тим пре јер је рођени Сурдуличанин више пута у последње две године помињан као неко ко ће пре или касније сести на клупу Новог Пазара. Сада би можда могло да се каже како је клупу плаво–белих капарисао још 20. јуна 2020. у Горњем Милановцу.
- Тада су се у последњем колу Прве лиге састали мој Металац и Нови Пазар – присећа се Станковић. - Победили смо 2:0 и пласирали се у Супер лигу. Уследило је славље и вечера на којој упознајем људе из Новог Пазара и генералног секретара Фикрета Међедовића. Био је то наш први контакт и лепа успомена, претпостављам да су се између осталог и тога сетили људи из Пазара када су одлучили да ме позову.
У Новом Пазару сте тек неколико дана. Шта је оно што сте прво запазили и никако вам не избија из главе?
- Енергија коју осећам у граду. Људи живе за фудбал и већ ме препознају. Није за поверовати, али је истина, пре неки дан било је много хладно, обављали смо тестирање, дакле нисмо тренирали, а на трибинама велики број људи који и то помно прате. За мене је то невиђен подстрек. Имамо нешто што други немају и ја ћу се хватати за то што остали немају.
Није умесно говорити о себи и не постоји готово нико ко то воли, али за оне који вас не познају као личност како бисте се у најкраћим цртама представили?
- Фудбал је мој живот. Дајем му се и преко својих могућности. Волим да побеђујем, темпераментан сам и можда мало дрчан, па понекад и груб према играчима, наравно све то у спортском смислу, који се не понашају како треба или не испуњавају обавезе на прави начин, али кад је све супротно од тога спреман сам душу да дам за играча и човека. Нови Пазар ми се допада, пун стадион волим изнад свега. И буквално ћу да се поцепам како би са екипом постигао успех коме се сви надају. За тако нешто потребна је енергија, а моја је ненормално велика. Не кријем, рекао сам то и људима који воде Нови Пазар, да бих овде волео да останем и пет година, али и да је ово прави клуб који би могао да ми помогне да одем још даље, рецимо, у неки европски са именом и презименом. То су моје амбиције.
Нови Пазар је тренутно врло близу пласмана који води у неки од европских купова. Да ли то значи да сте и ви прихватили као готову ствар да је плеј–оф већ обезбеђен, што би било први пут у историји клуба?
- Никако. Други део првенства је увек тежи и опаснији. Моји и циљеви клуба су високи, од њих се не бежи. Радује ме, по ономе што сам могао да видим, да првенство никад није било регуларније. ВАР је донео неку сигурност и остаје ми да верујем да ће тако бити и у наставку. Нисам кладионичарски тип, али ако сте у неким ранијим сезонама могли много пре завршетка да погодите пласман екипа на крају, баш бих волео да видим тог ко ће сада да истипује и све предвиди. У реду, Црвена звезда и Партизан су друга димензија, кад то кажем мислим на квалитет који имају.
У ГРУПИ ТРЕНЕРА РОЂЕНИХ ПОСЛЕ 1980.
Интересантно је да Александар Станковић припада малобројној групи тренера у домаћој елити која је рођена после 1980. Само их је четворица, осим тренера Новог Пазара то су још Милош Милојевић из Црвене звезде, Жарко Лазетић (ТСЦ) и Никола Пуача (Вождовац). Још је занимљивије да сви они воде томове који су готово виђени у плеј–офу.
- То ми говори да следимо Европу. Људи у клубовима мењају размишљање, желе нову енергију коју носе млади људи. Није случајно да нас четворица водимо тимове из горњег дела табеле. Нормално, немам баш ништа против старијих колега, али свиђа ми се овај тренд. Лепо је што добијамо шансу и ми који можда нисмо имали велике играчке каријере, осим Лазетића који је за нијансу одскочио. Кад смо код Лазетића, занимљиво је да смо својевремено заједно били у стручном штабу Бежаније док ју је као тренер водио Гордан Петрић. Петрић је сјајан човек, све што му се сада догађа је заслужио. То је и човек који ми је први честитао кад сам постао тренер Новог Пазара – открива Станковић.
Хоће ли Нови Пазар пролаз у Европу тражити форсирањем тренерског стила који сте поставили у Металцу и Радничком из Ниша. Прецизније, да ли ће се игра тима разликовати у односу на ону која га је обележила јесенас?
- Да би могло да се каже каква је нечија тренерска филозофија потребно је да прође и пет година. Већ у Металцу је могло да се види шта је то што волим. Моје екипе су динамичне и директне, посебно у последњој трећини терена када је потребно што пре доћи до гола. Нисам од оних који прате на интернету сјајне тимове и играче, а онда филозофирам покушавајући да тако нешто применим у екипи који водим. Примарно је да знам шта мој играч зна и може да одигра. Онако како је селектиран тим Новог Пазара лако може да упије моје принципе. Примера ради, познати су ми квалитети, рецимо, Мајдевца, Мијића, па да Ђуричковић поседује одличан завршни пас... Ако им одузмем оно у чему су добри, ја губим. Кад све то знам, онда бих био луд да мењам оно што је било добро, а тога је тако много. Ова екипа је намештена да игра транзицију, било би сулудо да ја то сада мењам. Не пада ми на памет да умртвљујем оно што је ваљало. Најважније је да познајем играче, остаје ми да видим да ли нам нешто недостаје. Мој задатак је да утврдим на којем делу терена ће се сваки играч осећати као риба у води. То је јако важно.
Годину и по дана живели сте скоро константно у Немачкој где вам супруга ради као лекар, за две године бићете и њен пуноправни држављанин. Како вам са те раздаљине изгледа Супер лига и да ли сте приметили нешто што док сте радили у Србији нисте успели, као и постоје ли неке сличности између фудбалске Немачке и фудбалске Србије?
- Пратио сам лигу преко ТВ и редовног контакта са фудбалским људима одавде. Занимљиво је да док сам радио у Србији нисам примећивао да код наших тренера постоји велики стрес. Тек кад сам на дуже отишао у Немачку, а посебно приликом долазака у земљу на предавања за стицање лиценце, видео сам да су они под великим стресом. Питао сам се да ли сам и ја био такав, а да то нисам примећивао. Знам да нисам, имам факултетску диплому и немам разлога да страхујем уколико негде останем без посла. Не можете, а да не видите, како су тренери стално у друштву телефона. После тих разговора честе су њихове промене расположења. Без обзира што имам одговарајућу лиценцу најчешће сам пратио други, трећи и четврти ранг немачког фудбала. То је преозбиљан ниво, инфраструктура у тим лигама је феноменална, примања играча су озбиљна, сигурни су, ништа им не фали и једино им је остало да размишљају о фудбалу. Разлика је и у схватању фудбала, ми смо јако талентована нација, али кад наш играч дође у Немачку или неку другу земљу потребно му је шест месеци до годину дана само да се прилагоди брзини доношења одлука – истакао је Станковић.
ПОЧЕО У РАДНИКУ
Александар Станковић је један од малобројних тренера који је академски грађанин постао завршивши на Београдском универзитету Факултет организационих наука – одсек Маркетинг менаџмент и комуникације. На то треба додати да је тренерској каријери претходила фудбалска.
- Факултет ми је много помогао у медијским наступима, а што се тиче играчке каријере као дечак играо сам у Раднику, потом са 16 година прошао најјачу омладинску лигу са Радничким 1923, да би са Крагујевчанима потписао и први професионални уговор и постао играч првог тима, потом отишао у Милиционар и две године провео у Радничком из Ниша – напомиње Станковић.
ПЕТОРИЦА ПОЗНАТА
У клубу је затекао и нека позната играчка лица.
- Богдановског сам тренирао у Бежанији, голман Кљајић је једно време одржавао форму у истом клубу, Мајдевац је био млад играч кад сам у Напретку асистирао Банету Смиљанићу, прошле године у Радничком сам сарађивао са Гаврићем и Ђуричковићем – каже Станковић.


Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.