Stanković: „Pocepaću” se da dođemo do Evrope

Mnogi treneri dovodili su se u vezu sa Novim Pazarom tokom ovog meseca, a kao najveći kandidati slovila su neka zvučna fudbalska imena iz doba bivše Jugoslavije. Od momenta kada je mladi Aleksandar Stanković (41) uskočio na tu listu dilema skoro i da nije postojala, tim pre jer je rođeni Surduličanin više puta u poslednje dve godine pominjan kao neko ko će pre ili kasnije sesti na klupu Novog Pazara. Sada bi možda moglo da se kaže kako je klupu plavo–belih kaparisao još 20. juna 2020. u Gornjem Milanovcu.

- Tada su se u poslednjem kolu Prve lige sastali moj Metalac i Novi Pazar – priseća se Stanković. -  Pobedili smo 2:0 i plasirali se u Super ligu. Usledilo je slavlje i večera na kojoj upoznajem ljude iz Novog Pazara i generalnog sekretara Fikreta Međedovića. Bio je to naš prvi kontakt i lepa uspomena, pretpostavljam da su se između ostalog i toga setili ljudi iz Pazara kada su odlučili da me pozovu.

U Novom Pazaru ste tek nekoliko dana. Šta je ono što ste prvo zapazili i nikako vam ne izbija iz glave?

- Energija koju osećam u gradu. Ljudi žive za fudbal i već me prepoznaju. Nije za poverovati, ali je istina, pre neki dan bilo je mnogo hladno, obavljali smo testiranje, dakle nismo trenirali, a na tribinama veliki broj ljudi koji i to pomno prate. Za mene je to neviđen podstrek. Imamo nešto što drugi nemaju i ja ću se hvatati za to što ostali nemaju.

Nije umesno govoriti o sebi i ne postoji gotovo niko ko to voli, ali za one koji vas ne poznaju kao ličnost kako biste se u najkraćim crtama predstavili?

- Fudbal je moj život. Dajem mu se i preko svojih mogućnosti. Volim da pobeđujem, temperamentan sam i možda malo drčan, pa ponekad i grub prema igračima, naravno sve to u sportskom smislu, koji se ne ponašaju kako treba ili ne ispunjavaju obaveze na pravi način, ali kad je sve suprotno od toga spreman sam dušu da dam za igrača i čoveka. Novi Pazar mi se dopada, pun stadion volim iznad svega. I bukvalno ću da se pocepam kako bi sa ekipom postigao uspeh kome se svi nadaju. Za tako nešto potrebna je energija, a moja je nenormalno velika. Ne krijem, rekao sam to i ljudima koji vode Novi Pazar, da bih ovde voleo da ostanem i pet godina, ali i da je ovo pravi klub koji bi mogao da mi pomogne da odem još dalje, recimo, u neki evropski sa imenom i prezimenom. To su moje ambicije.

Novi Pazar je trenutno vrlo blizu plasmana koji vodi u neki od evropskih kupova. Da li to znači da ste i vi prihvatili kao gotovu stvar da je plej–of već obezbeđen, što bi bilo prvi put u istoriji kluba?

- Nikako. Drugi deo prvenstva je uvek teži i opasniji. Moji i ciljevi kluba su visoki, od njih se ne beži. Raduje me, po onome što sam mogao da vidim, da prvenstvo nikad nije bilo regularnije. VAR je doneo neku sigurnost i ostaje mi da verujem da će tako biti i u nastavku. Nisam kladioničarski tip, ali ako ste u nekim ranijim sezonama mogli mnogo pre završetka da pogodite plasman ekipa na kraju, baš bih voleo da vidim tog ko će sada da istipuje i sve predvidi. U redu, Crvena zvezda i Partizan su druga dimenzija, kad to kažem mislim na kvalitet koji imaju.

Hoće li Novi Pazar prolaz u Evropu tražiti forsiranjem trenerskog stila koji ste postavili u Metalcu i Radničkom iz Niša. Preciznije, da li će se igra tima razlikovati u odnosu na onu koja ga je obeležila jesenas?

- Da bi moglo da se kaže kakva je nečija trenerska filozofija potrebno je da prođe i pet godina. Već u Metalcu je moglo da se vidi šta je to što volim. Moje ekipe su dinamične i direktne, posebno u poslednjoj trećini terena kada je potrebno što pre doći do gola. Nisam od onih koji prate na internetu sjajne timove i igrače, a onda filozofiram pokušavajući da tako nešto primenim u ekipi koji vodim. Primarno je da znam šta moj igrač zna i može da odigra. Onako kako je selektiran tim Novog Pazara lako može da upije moje principe. Primera radi, poznati su mi kvaliteti, recimo, Majdevca, Mijića, pa da Đuričković poseduje odličan završni pas...  Ako im oduzmem ono u čemu su dobri, ja gubim. Kad sve to znam, onda bih bio lud da menjam ono što je bilo dobro, a toga je tako mnogo. Ova ekipa je nameštena da igra tranziciju, bilo bi suludo da ja to sada menjam. Ne pada mi na pamet da umrtvljujem ono što je valjalo. Najvažnije je da poznajem igrače, ostaje mi da vidim da li nam nešto nedostaje. Moj zadatak je da utvrdim na kojem delu terena će se svaki igrač osećati kao riba u vodi. To je jako važno.

Godinu i po dana živeli ste skoro konstantno u Nemačkoj gde vam supruga radi kao lekar, za dve godine bićete i njen punopravni državljanin. Kako vam sa te razdaljine izgleda Super liga i da li ste primetili nešto što dok ste radili u Srbiji niste uspeli, kao i postoje li neke sličnosti između fudbalske Nemačke i fudbalske Srbije?

- Pratio sam ligu preko TV i redovnog kontakta sa fudbalskim ljudima odavde. Zanimljivo je da dok sam radio u Srbiji nisam primećivao da kod naših trenera postoji veliki stres. Tek kad sam na duže otišao u Nemačku, a posebno prilikom dolazaka u zemlju na predavanja za sticanje licence, video sam da su oni pod velikim stresom. Pitao sam se da li sam i ja bio takav, a da to nisam primećivao. Znam da nisam, imam fakultetsku diplomu i nemam razloga da strahujem ukoliko negde ostanem bez posla. Ne možete, a da ne vidite, kako su treneri stalno u društvu telefona. Posle tih razgovora česte su njihove promene raspoloženja. Bez obzira što imam odgovarajuću licencu najčešće sam pratio drugi, treći i četvrti rang nemačkog fudbala. To je preozbiljan nivo, infrastruktura u tim ligama je fenomenalna, primanja igrača su ozbiljna, sigurni su, ništa im ne fali i jedino im je ostalo da razmišljaju o fudbalu. Razlika je i u shvatanju fudbala, mi smo jako talentovana nacija, ali kad naš igrač dođe u Nemačku ili neku drugu zemlju potrebno mu je šest meseci do godinu dana samo da se prilagodi brzini donošenja odluka – istakao je Stanković.