Азија (не) може да достигне Европу у фудбалу

За Журнал пише: Дејан Глушчевић

Први пут у 92-годишњој историји ФИФА светског првенства, три земље из Азијске фудбалске конфедерације (Јапа, Јужна Кореја и Аустралија) су се пласирале у нокаут фазу.

Азијски економски раст је трансформисао свој однос са светском економијом. Глобална доминација западних сила, очигледна од раног 19. века је слабија. На много начина, Велика Британија, је претходница глобализације, али њена доминација широм азијског континента и утицај су смањени. Фудбал је светски спорт, а европске фудбалске лиге доминирају свет и тренутно су, у погледу прихода и продора на глобално тржиште, предвођени од стране енглеске Премијер Лиге.

Европски клубови и асоцијације освајају међународна такмичења пред пуним стадионима док азијски тимови нису освојили ниједну светску титулу и то пред полупразним трибинама. Ипак, профил азијских лига ће се развијати и постати главна снага са новим елитним клубовима. Као даља импликација је раст регионалних, или глобалних, елитних „суперлига” такмичења у којима ће водећи клубови из света, укључујући и азијске, настојати да искористе глобалне маркетиншке могућности избегавајући ограничења домаћих опција.

Стимулативни систем такмичења, на пример, организација УЕФА Лиге нација наспрам такмичења у пет азијских региона, је још један пример колико је Европа оријентисана да квалитетом такмичења привуче инвестиције наспрам АФК која је због географских удаљености практично препустила организације такмичења регионалним федерацијама.

Европа има финансијску снагу да победи у глобалном такмичењу али УЕФА покушава да ограничи потрошњу путем својих прописа о финансијском фер плеју и то представља прилику за потенцијалну конкуренцију да понуде више талентима, мада азијски инвеститори и даље желе да постигну већи публицитет у иностранству него код куће где су клубови под контролом државе.

Скоро половина европских клубова је у приватном власништву вредном преко 5,1 милијарди долара док су азијски клубови већином још увек државни или под њеним утицајем. Азијски фудбал треба да угрози европску доминацију као што је Тојота превазишла западну доминацију у аутомобилској индустрији тако што су азијски произвођачи челика издоминирали том индустријом, или начином на који су азијски инвеститори у некретнине постали неки од кључних светских играча преузимајући лидерство у грађевинарству. Стварање доминантне лиге технички није тешко већ само захтева велику суму новца. Фудбалски клубови су трофејна имовина и то је јасно и богатим појединцима из Азије који су спремни да потроше велике суме како би добили и привилегије које иду уз финансирање успешног фудбалског клуба. Најбољи примери долазе из заливских држава богатих нафтом – шеик Мансур из Абу Дабија и Манчестер Сити (Енглеска) и Инвестициони фонд Катара и Пари Сен Жермен (Француска).

У европским клубовима је присутан функционалан модел организације без обзира на власничку структуру клуба. Традиционална комерцијална партнерства ће морати да се поново процене као „еко – системи”. Популарност фудбалске игре у Азији расте и формира се вертикално интегрисано снабдевање ланаца клупског власништва, менаџмента играча и комерцијалног спонзорства. На пример, кинеска Суперлига не може да угрози снажну позицију енглеске Премијер лиге, јер је баланс дугорочне могућности заснован на ТВ правима. Охрабрује што постоји неколико алтернативних могућности за заједнички раст обе лиге са порастом популарности фудбала. За азијски фудбал постоје специфичне претње по приходе ако се квалитет и неизвесност утакмица тј. вредности ТВ права не увећају.

Подршка и интересовање азијских владара за развој фудбала у Азији, пре свега због стварања доброг међународног утиска ће допринети да репрезентације дођу до завршне фазе на Светским првенствима, а тиме ће доћи и до развоја значајне професионалне спортске економије у Азији.

Азијски инвеститори могу да инвестирају и у сопствени фудбал, јер на пример ако има око 350 кинеских милијардера и само 5 одсто њих се заинтересује за фудбал то би био довољно за стварање лиге са 18 екипа. Ако сваки од њих уложи само 20 одсто свог богатства као старт-ап за улазак у лигу, и прикупи еквивалентну суму дуга, укупна инвестиција би износила најмање 7 милијарди долара – довољно за куповину врхунских светских талената и стварање лиге која би била атрактивна за фудбалске навијаче у Кини, али и у већем делу света.

У Азији је направљено 20 и више пута стадиона него у Европи међутим велике географске дистанце између клубова и распоред одигравања европских лига лимитирају посећеност стадионима, а тиме и фудбалски амбијент вредан велике компензације за ТВ права.

Гледаност европских такмичења, а поготово енглеске Премијер лиге која приходује од разних броадкастера из преко 200 земаља скоро 20 пута више од кинеске Суперлиге и њихове ПП ТВ.

Охрабрујуће је да су у Индији домаћи инвеститори уложили мање од 1 милијарду долара за покретање индијске Премијер лиге и одмах били награђени компензацијом за ТВ права у вредности од преко милијарду америчких долара и скоро неограничену, углавном позитивну медијску изложеност.

УЕФА монополизам се препознаје и у непризнавању АФК тренерских диплома у Европи чиме се индиректно утиче и на трансфере играча то јест токове новца и квалитет утакмица. Нема сумње да би постојећи фудбалски центри моћи учинили све да спрече конкуренцију која би угрозила европску доминацију, међутим, фудбалери увек показују да су вољни да играју тамо где им је већи приход.

УЕФА клубови имају навијаче широм света што доказују милијарде пратилаца клубова и играча на друштвеним мрежама и мада је азијска популација више од шест пута већа њени фудбалски клубови и играчи имају углавном локалне навијаче и пратиоце.

С обзиром на немогућност гостовања навијача клубови би требало да се оријентишу на подизање квалитета менаџера, тренера и играча превасходно у своме региону чиме би развили домаће звезде и побољшали приврженост домаћих навијача и тиме створили амбијент и производ за комерцијализацију.

Европски тимови имају преко три пута више комерцијалних спонзора из целог света иако већину трансфера праве већином са УЕФА клубовима. На другој страни Азија са свим људским потенцијалима углавном има домаће комерцијалне партнере и принуђена је да се рекламира чак и азијским конзументима преко европских клубова и такмичења.

Руски олигарх Роман Абрамович улагао је велики део свог богатства у Челси из Лондона који је енглески клуб, а не у Русији, управо зато што је створио дом у политички стабилнијем и либералнијем окружењу. Можда богати појединци из Азије радије остварују ове врсте инвестиција у иностранству, баш као што би неко радије ишао у Монте Карло да се коцка уместо да се клади на интернету. Овај тренд такође може бити повезан са питањем корупције и намештања утакмица у слабијим такмичењима то јест евентуалног добијања лоше репутације за инвеститора.

Без драматичног повећања нивоа инвестиција у развој фудбала, а поготово у развој сопственог фудбалског маркета, инфраструктуре, менаџера, тренера, и играча смањују се шансе да би азијске фудбалске лиге могле да достигну ниво европских.

Ангажовање свих ресурса и инвестирањем у играче и тренере, пре свега, ради постизања што бољих спортских резултата остварују се и већи приходи- у азијском случају значи повећање накнаде за ТВ права и топ спонзорства глобалних компанија.

Европски фудбалски модел се разликује од азијског највише по структури власништва, а тиме и врсти прихода. Постоји узајамна интеракција и велики утицај европских клубова, менаџера, тренера и играча док их раздваја то што само најбољи азијски фудбалери (као производ) могу да играју у Европи. У азијском пословном моделу организације и менаџмента не користе се ни европске ни светске препознатљиве методе управљања, јер су клубови под великим политичким (државним) утицајем.

Све већи улазак корпоративног капитала је један од услова промена организације и менаџмента у азијском фудбалу. Професионално и одговорно управљање спортским колективима и мерење успешности кроз спортске резултате и економско пословање се мора имплементирати пажљиво тако да фудбал има аутономију да регулише активности са глобалним корпорацијама.

Успешни модели управљања расходима, инвестицијама и приходима не могу се мерити по истим метрикама и системима којима се мери корпоративно и пословно управљање, јер постоје и друге вредности које су немерљиве.

Идентификовање ресурских и других фактора којима се управља и остварује спортски и пословни резултат је могуће па тако и примена неких од европских клупских модела управљања на азијском континенту али само уз омогућену узајамну интеракцију између фудбалских професионалаца и администрације.

У времену глобализације, европски корпоративно-функционални модел, поготово модел клубова који су оријентисани на сопствене играче и навијаче-акционаре, је решење за будућу трансформацију фудбалских организација у Азији. Ако би држава поделила своје акције са навијачима и инвеститорима ипак би задржала контролу преко стадиона и тренинг центара. Дакле, ако би се у азијском фудбалу имплементирао европски корпоративно - функционални модел управљања тада би азијски фудбал у кратком року напредовао.