Azija (ne) može da dostigne Evropu u fudbalu

Za Žurnal piše: Dejan Gluščević

Prvi put u 92-godišnjoj istoriji FIFA svetskog prvenstva, tri zemlje iz Azijske fudbalske konfederacije (Japa, Južna Koreja i Australija) su se plasirale u nokaut fazu.

Azijski ekonomski rast je transformisao svoj odnos sa svetskom ekonomijom. Globalna dominacija zapadnih sila, očigledna od ranog 19. veka je slabija. Na mnogo načina, Velika Britanija, je prethodnica globalizacije, ali njena dominacija širom azijskog kontinenta i uticaj su smanjeni. Fudbal je svetski sport, a evropske fudbalske lige dominiraju svet i trenutno su, u pogledu prihoda i prodora na globalno tržište, predvođeni od strane engleske Premijer Lige.

Evropski klubovi i asocijacije osvajaju međunarodna takmičenja pred punim stadionima dok azijski timovi nisu osvojili nijednu svetsku titulu i to pred polupraznim tribinama. Ipak, profil azijskih liga će se razvijati i postati glavna snaga sa novim elitnim klubovima. Kao dalja implikacija je rast regionalnih, ili globalnih, elitnih „superliga” takmičenja u kojima će vodeći klubovi iz sveta, uključujući i azijske, nastojati da iskoriste globalne marketinške mogućnosti izbegavajući ograničenja domaćih opcija.

Stimulativni sistem takmičenja, na primer, organizacija UEFA Lige nacija naspram takmičenja u pet azijskih regiona, je još jedan primer koliko je Evropa orijentisana da kvalitetom takmičenja privuče investicije naspram AFK koja je zbog geografskih udaljenosti praktično prepustila organizacije takmičenja regionalnim federacijama.

Evropa ima finansijsku snagu da pobedi u globalnom takmičenju ali UEFA pokušava da ograniči potrošnju putem svojih propisa o finansijskom fer pleju i to predstavlja priliku za potencijalnu konkurenciju da ponude više talentima, mada azijski investitori i dalje žele da postignu veći publicitet u inostranstvu nego kod kuće gde su klubovi pod kontrolom države.

Skoro polovina evropskih klubova je u privatnom vlasništvu vrednom preko 5,1 milijardi dolara dok su azijski klubovi većinom još uvek državni ili pod njenim uticajem. Azijski fudbal treba da ugrozi evropsku dominaciju kao što je Tojota prevazišla zapadnu dominaciju u automobilskoj industriji tako što su azijski proizvođači čelika izdominirali tom industrijom, ili načinom na koji su azijski investitori u nekretnine postali neki od ključnih svetskih igrača preuzimajući liderstvo u građevinarstvu. Stvaranje dominantne lige tehnički nije teško već samo zahteva veliku sumu novca. Fudbalski klubovi su trofejna imovina i to je jasno i bogatim pojedincima iz Azije koji su spremni da potroše velike sume kako bi dobili i privilegije koje idu uz finansiranje uspešnog fudbalskog kluba. Najbolji primeri dolaze iz zalivskih država bogatih naftom – šeik Mansur iz Abu Dabija i Mančester Siti (Engleska) i Investicioni fond Katara i Pari Sen Žermen (Francuska).

U evropskim klubovima je prisutan funkcionalan model organizacije bez obzira na vlasničku strukturu kluba. Tradicionalna komercijalna partnerstva će morati da se ponovo procene kao „eko – sistemi”. Popularnost fudbalske igre u Aziji raste i formira se vertikalno integrisano snabdevanje lanaca klupskog vlasništva, menadžmenta igrača i komercijalnog sponzorstva. Na primer, kineska Superliga ne može da ugrozi snažnu poziciju engleske Premijer lige, jer je balans dugoročne mogućnosti zasnovan na TV pravima. Ohrabruje što postoji nekoliko alternativnih mogućnosti za zajednički rast obe lige sa porastom popularnosti fudbala. Za azijski fudbal postoje specifične pretnje po prihode ako se kvalitet i neizvesnost utakmica tj. vrednosti TV prava ne uvećaju.

Podrška i interesovanje azijskih vladara za razvoj fudbala u Aziji, pre svega zbog stvaranja dobrog međunarodnog utiska će doprineti da reprezentacije dođu do završne faze na Svetskim prvenstvima, a time će doći i do razvoja značajne profesionalne sportske ekonomije u Aziji.

Azijski investitori mogu da investiraju i u sopstveni fudbal, jer na primer ako ima oko 350 kineskih milijardera i samo 5 odsto njih se zainteresuje za fudbal to bi bio dovoljno za stvaranje lige sa 18 ekipa. Ako svaki od njih uloži samo 20 odsto svog bogatstva kao start-ap za ulazak u ligu, i prikupi ekvivalentnu sumu duga, ukupna investicija bi iznosila najmanje 7 milijardi dolara – dovoljno za kupovinu vrhunskih svetskih talenata i stvaranje lige koja bi bila atraktivna za fudbalske navijače u Kini, ali i u većem delu sveta.

U Aziji je napravljeno 20 i više puta stadiona nego u Evropi međutim velike geografske distance između klubova i raspored odigravanja evropskih liga limitiraju posećenost stadionima, a time i fudbalski ambijent vredan velike kompenzacije za TV prava.

Gledanost evropskih takmičenja, a pogotovo engleske Premijer lige koja prihoduje od raznih broadkastera iz preko 200 zemalja skoro 20 puta više od kineske Superlige i njihove PP TV.

Ohrabrujuće je da su u Indiji domaći investitori uložili manje od 1 milijardu dolara za pokretanje indijske Premijer lige i odmah bili nagrađeni kompenzacijom za TV prava u vrednosti od preko milijardu američkih dolara i skoro neograničenu, uglavnom pozitivnu medijsku izloženost.

UEFA monopolizam se prepoznaje i u nepriznavanju AFK trenerskih diploma u Evropi čime se indirektno utiče i na transfere igrača to jest tokove novca i kvalitet utakmica. Nema sumnje da bi postojeći fudbalski centri moći učinili sve da spreče konkurenciju koja bi ugrozila evropsku dominaciju, međutim, fudbaleri uvek pokazuju da su voljni da igraju tamo gde im je veći prihod.

UEFA klubovi imaju navijače širom sveta što dokazuju milijarde pratilaca klubova i igrača na društvenim mrežama i mada je azijska populacija više od šest puta veća njeni fudbalski klubovi i igrači imaju uglavnom lokalne navijače i pratioce.

S obzirom na nemogućnost gostovanja navijača klubovi bi trebalo da se orijentišu na podizanje kvaliteta menadžera, trenera i igrača prevashodno u svome regionu čime bi razvili domaće zvezde i poboljšali privrženost domaćih navijača i time stvorili ambijent i proizvod za komercijalizaciju.

Evropski timovi imaju preko tri puta više komercijalnih sponzora iz celog sveta iako većinu transfera prave većinom sa UEFA klubovima. Na drugoj strani Azija sa svim ljudskim potencijalima uglavnom ima domaće komercijalne partnere i prinuđena je da se reklamira čak i azijskim konzumentima preko evropskih klubova i takmičenja.

Ruski oligarh Roman Abramovič ulagao je veliki deo svog bogatstva u Čelsi iz Londona koji je engleski klub, a ne u Rusiji, upravo zato što je stvorio dom u politički stabilnijem i liberalnijem okruženju. Možda bogati pojedinci iz Azije radije ostvaruju ove vrste investicija u inostranstvu, baš kao što bi neko radije išao u Monte Karlo da se kocka umesto da se kladi na internetu. Ovaj trend takođe može biti povezan sa pitanjem korupcije i nameštanja utakmica u slabijim takmičenjima to jest eventualnog dobijanja loše reputacije za investitora.

Bez dramatičnog povećanja nivoa investicija u razvoj fudbala, a pogotovo u razvoj sopstvenog fudbalskog marketa, infrastrukture, menadžera, trenera, i igrača smanjuju se šanse da bi azijske fudbalske lige mogle da dostignu nivo evropskih.

Angažovanje svih resursa i investiranjem u igrače i trenere, pre svega, radi postizanja što boljih sportskih rezultata ostvaruju se i veći prihodi- u azijskom slučaju znači povećanje naknade za TV prava i top sponzorstva globalnih kompanija.

Evropski fudbalski model se razlikuje od azijskog najviše po strukturi vlasništva, a time i vrsti prihoda. Postoji uzajamna interakcija i veliki uticaj evropskih klubova, menadžera, trenera i igrača dok ih razdvaja to što samo najbolji azijski fudbaleri (kao proizvod) mogu da igraju u Evropi. U azijskom poslovnom modelu organizacije i menadžmenta ne koriste se ni evropske ni svetske prepoznatljive metode upravljanja, jer su klubovi pod velikim političkim (državnim) uticajem.

Sve veći ulazak korporativnog kapitala je jedan od uslova promena organizacije i menadžmenta u azijskom fudbalu. Profesionalno i odgovorno upravljanje sportskim kolektivima i merenje uspešnosti kroz sportske rezultate i ekonomsko poslovanje se mora implementirati pažljivo tako da fudbal ima autonomiju da reguliše aktivnosti sa globalnim korporacijama.

Uspešni modeli upravljanja rashodima, investicijama i prihodima ne mogu se meriti po istim metrikama i sistemima kojima se meri korporativno i poslovno upravljanje, jer postoje i druge vrednosti koje su nemerljive.

Identifikovanje resurskih i drugih faktora kojima se upravlja i ostvaruje sportski i poslovni rezultat je moguće pa tako i primena nekih od evropskih klupskih modela upravljanja na azijskom kontinentu ali samo uz omogućenu uzajamnu interakciju između fudbalskih profesionalaca i administracije.

U vremenu globalizacije, evropski korporativno-funkcionalni model, pogotovo model klubova koji su orijentisani na sopstvene igrače i navijače-akcionare, je rešenje za buduću transformaciju fudbalskih organizacija u Aziji. Ako bi država podelila svoje akcije sa navijačima i investitorima ipak bi zadržala kontrolu preko stadiona i trening centara. Dakle, ako bi se u azijskom fudbalu implementirao evropski korporativno - funkcionalni model upravljanja tada bi azijski fudbal u kratkom roku napredovao.