Милојевић преко Исланда и Шведске до места из снова: Нисам дао да ме поједе време

Ко не верује да се до тренерских висина у фудбалу може залетом са Исланда, нека послуша причу Милоша Милојевића.

Није кренуо 2006. године у непознато са предрасудама, нити подигнутог чела јер се бољи фудбал игра у Србији, него са амбицијом да се уклопи и изгради што бољу позицију. Знао је да не иде по велику играчку каријеру, али и да је то корак напред ка крајњем циљу.

Кад је прерастао ту средину, доказао се у Шведској и данас је као шеф стручног штаба Црвене звезде на месту из маште.

- Играо сам у Тимоку, паралелно и студирао. Резоновао сам да ако са 23-24 године нисте у највишем рангу или неком јаком клубу, тешко можете да живите од играња фудбала. Кад ме је друг позвао на Исланд, имао сам опцију за одлазак у Швајцарску на пробу. По природи нисам неко ко је много стрпљив, а Исланђани су послали у три дана визу и авионску карту. Отишао сам случајно на шест месеци, а остао 11 година – уз осмех се, из канцеларије шефа стручног штаба Црвене звезде, присећа Милош Милојевић.

Играо је фудбал на Исланду до 2011. године и стигао до дреса Викингура, а затим у том клубу и почео тренерску каријеру као асистент, па шеф стручног штаба.

- Имао сам срећу да будем тамо кад је фудбал био на највишем нивоу. Заслужни су и многи људи са наших простора за њихов напредак: Милан Јанковић, Жељко Санковић, Лука Костић, Зоран Љубичић, Веља коме не могу да се сетим презиме...Дошле су генерације које су играле европско и светско првенство. Свидео ми се начин на који функционишу, усмерени су једни на друге. Има их 300.000 у држави, то је као Ниш или мање. Коректни су им рукомет, кошарка, фудбал, индивидуални спортови. Физички су предодређени и дисциплиновани, доста раде додатно. Тамо је пракса да радите још један посао, па сам уз играње фудбала почео да будем и тренер. Кренуо сам да се обликујем у том послу.

Стекао је на Исланду Милојевић и високо спортско образовање, надоградио знање из Србије.

- Студирао сам ДИФ у Нишу, затим мастер студије спорта у Рејкјавику. Потом сам био професор на катедри за фудбал,. Видео сам да ми све одговара на Исланду. Многи кажу лоше је време тамо, а они имају добру изреку: „Време не мења ништа, осим како ћете да се обучете.“

Исланд је временом постао тесан за Милошеве тренерске амбиције...

- У једном тренутку сам увидео да не желим да будем као већина исландских тренера који се врте у 10-15 клубова. Био сам у Викингуру, па у Бредаблику који није историјски већи клуб, али има највећу продукцију младих. То ми се свидело, али не став – побеђујемо ако можемо, али не морамо. Тражио сам излаз, како бих отишао у фудбалски јачу земљу. Поклопило се са жељом моје супруге да у Шведској проба да нострификује докторску диплому. То је на Исланду било скоро немогуће.

Закорачио је у Шведску као асистент у стручном штабу Мјалбија. Помоћник у трећелигашу!? Многи би одбили такав аранжман, али се испоставило да је Милојевић повукао одличан потез.

- Спустио сам се три ранга ниже, по функцији сам постао помоћни тренер и директор академије. Веровао сам у себе. Кад смо се договарали, први су били у трећој лиги, али нису прошли кроз бараж. Председнику сам већ пружио руку и нисам хтео да кажем не. Тренер којем сам био помоћник је локални бизнисмен, кад смо изгубили једну утакмицу и две играли нерешено, рекао је: „Не могу више, сви ме притискају, али ти остани“. Преузео сам екипу, био је то добар начин да скренем пажњу, морате да да направите менаџмент каријере.

Са Мјалбијем је Милојевић ушао у Другу лигу Шведске, па у елитни ранг...

- Гледао сам историјат и видео да је Мјалби већ био у елитној лиги Шведске, знао сам да тај клуб има спортску културу, иако је у мањем месту од Сурдулице. У Хелевику живи 2.000 људи, био сам спреман да станујемо тамо, али мој супруга која је родом из Ниша, није. Сместили смо се у Кристијасунд, путовао сам 30 километара на тренинге. Био је пун погодак, почео сам да градим име на здравим основама. Имали смо најнижи буџет у другој лиги, кад сам дошао клуб је био у минусу 600.000 евра. Рекао сам да можемо за две године то да вратимо на нулу. Нису веровали.

Није водио Мјалби у шампионату Шведске, одлуку је донео трезвено и визионарски.

- Видео сам да у том клубу могу да останем колико хоћу, међутим, никада неће бити простора да се појури Европа или освоји куп. Искрено сам им рекао да то нису моје амбиције и да хоћу да се борим да побеђујем сваку утакмицу. У првом тренутку нису прихватили, али после месец-два су схватили да не желим да их варам. Кад смо се растали, нисам имао ниједну другу опцију.

Убрзо се појавила варијанта да постане помоћни тренер Малмеа, али све је пало у други план кад је стигао позив Дејана Станковића да му постане сарадник у Црвеној звезди.

- Деки и ја смо се упознали на школовању за тренерску лиценцу. Био сам у Интеровом кампу захваљујући њему кад је Манћини водио тим. Прича са Станковићем је била у смеру да жели једног дана да буде тренер и питао ме је да ли бих хтео да будем у његовом тиму као помоћник ако се то деси. Одговорио сам - никакав проблем. Испоштовао сам обећање, нисам размишљао ни секунд, иако је био позив из ведра неба. Видим непознат број, нисам имао тај његов број...

И тада, на прелазу из 2019. у 2020, као и од летос кад је преузео Црвену звезду, Милојевић је морао да се раздвоји од породице. Супруга је запослена у Шведској као медицински радник, син тамо улази у систем образовања.

- Они су у Шведској, таква је наша породична одлука јер нам син полази у школу следеће године. Тренерски посао је динамике да не знате колико ћете где остати, планирате десет година, али сте спремни да одете и за десет дана. У Малмеу нам је база, одем кад могу. Није лако, али човек сам који воли да путује.

Супруга и син нису још гледали уживо утакмицу на Маракани...

- У Малмеу су редовно били на стадиону. Син је био овде недавно на Маракани, играо се на терену, добио капитенску траку. Тренира у школици, немам никакав притисак, важно је само да израсте у доброг човека кроз срећно детињство.

Милош је на путу остваривања тренерских снова, маштао је у Црвеној звезди као дете у родном Књажевцу.

- До осмог разреда сам живео у Књажевцу. Прву годину гимназије „Стеван Сремац“ сам завршио у Нишу и играо у млађим селекцијама Радничког, а онда сам две и по три године био у Звездиној школи и Једанаестој београдској гимназији. Вратио сам се у свој крај и заиграо за ОФК Ниш, мало Железничар из Ниша, носио још дресове Хајдук Вељка и Тимока...

Био је део генерације Тимока која је сензационално избацила Партизан из Купа Србије у Хумској...

- Имали смо добру екипу, били други-трећи, ако се добро сећам испали у баражу или од Напретка у директном дуелу. Добра фудбалска прича. Пискавац нам је био тренер, па Мића Маринковић кад смо добили Партизан.

Тренерски се много едуковао, боравио у камповима Ајакса, ПСВ-а, Интера...

- Само сам гледао реално на ствари, као играч нисам био на високом нивоу. Занимало ме је шта каже тренер Ајакса на полувремену или крају утакмице, да ли је то другачије или слично као што ја урадим. Нико се није научен родио, зависи каква сте особа и да ли прихватате сазнања или имате превелики его. Од неких научите и како не треба, свакако не можете да будете затворени, јер вас у супротном поједе време. Ја то нисам дозволио.

Отац Драган, као велики звездаш, поносан је што је његов син данас тренер клуба који воли.

- Долазим из традиционалне породице средње класе. Отац воли Звезду, гледао је Џају, мало играо фудбал и био судија. У суштини, можда бих боље одлуке донео да сам га све слушао, али већ двадесетак година доносим их сам. Најбоље је тако, па и кад погрешите не можете да се кријете иза тога да вам је неко наметнуо.

Навео је и конкретан пример, везан за напуштање Хамарбија после добрих резултата са тим шведским клубом.

- Донео сам лично одлуку да идем у Розенборг, уз дозволу клуба да преговарам. Преценио сам да Норвежани могу да плате обештећење, Хамарби ме није хтео назад због навијача. На играче које сам увео у тим, клуб  је зарадио 13-14 милиона евра и инвестирали су у екипу са којом сам сигуран да бих ове сезоне био први у Шведској, а они су били трећи. Са улагањем од седам-осам милиона евра узео је два бода више него ја, уз дужно поштовање том тренеру. Довели су седам фудбалера, а ја сам тада имао 100.000 евра фонд. Размишљао сам да је Розенборг историјски велики клуб у Скандинавији, хтео сам да освајам титуле. Имао сам обећање председника да ће ме продати за једну цифру, онда су драстично повећали. И све је ОК, моја одлука – моја грешка.

Није му била суђен норвешки великан, али је на Божић 2022. године именован за шефа струке шведског шампиона – Малмеа.

- Имао сам „нешто“ из Мађарске, кад сам рекао да ћу да им се јавим за пет дана, звао је Малме.

Биле је то лака одлука за Милојевића, а на клупи Малмеа се задржао краће него што је очекивао. Почео је освојеним купом, имао солидне резултате у првенству, али елиминација у квалификацијама за Лигу шампиона од Жалгириса потписала је отказ. На питање да ли је љут на себе како је одрадио посао у том клубу, одговара одсечно:

- Пласман у Лигу шампиона није био постављен као обавезан циљ, него да се игра „нека“ Европа. Договор је био да се не сече кадар, да старији заврше сезону. План је био да се направи један млади играч, узме куп и уђе у Европу. Кад сам смењен, био сам три поена од првог места и четири најлакше утакмице су долазиле. Изгубио сам од Жалгириса, али два млада играча сам направио: Патриота Сејдиуа и Хуга Ларсена. Они вреде девет милиона, за једног имају на столу понуду од шест милиона евра, другог три. Имао сам шансу за Лигу Европе, али спортски директор је био преамбициозан да буде тренер. Преузео је екипу и са три бода од првог места завршили су са 18 минуса. Освојили смо куп после 32 године. Све циљеве сам испунио које су ми задали.

Има сигурно аргумената у Милојевићевој причи јер познаје ситуацију изнутра, али тешко ће некога у Србији убедити да је био допустив кикс да се испадне од Жалгириса.

- Све је из каквог се угла гледа...Били су близу испадања од Хелсинкија у првом колу квалификација сезону раније. Имали смо 11 повређених против Жалгириса, било где је то проблем. Не могу да будем незадовољан, видим реакцију људи кад одем у Малме, управе што су поверовали том спортском директору. Направио сам им два млада играча, освојио куп, нисам могао да освојим титулу на пола, морали су да ме пусте до краја. Све је то фудбал...

У Шведској још нема титулу, али у Србији је на добром путу. Црвена звезда са Милошем Милојевићем на челу стручног штаба улази у 2023. годину са предношћу од десет бодова у односу на Партизан и амбицијом да освоји трећу узастопну дуплу круну.

(ЦЕО ТЕКСТ можете да прочитате у штампаном или ПДФ издању Журнала)