Milojević preko Islanda i Švedske do mesta iz snova: Nisam dao da me pojede vreme

Ko ne veruje da se do trenerskih visina u fudbalu može zaletom sa Islanda, neka posluša priču Miloša Milojevića.

Nije krenuo 2006. godine u nepoznato sa predrasudama, niti podignutog čela jer se bolji fudbal igra u Srbiji, nego sa ambicijom da se uklopi i izgradi što bolju poziciju. Znao je da ne ide po veliku igračku karijeru, ali i da je to korak napred ka krajnjem cilju.

Kad je prerastao tu sredinu, dokazao se u Švedskoj i danas je kao šef stručnog štaba Crvene zvezde na mestu iz mašte.

- Igrao sam u Timoku, paralelno i studirao. Rezonovao sam da ako sa 23-24 godine niste u najvišem rangu ili nekom jakom klubu, teško možete da živite od igranja fudbala. Kad me je drug pozvao na Island, imao sam opciju za odlazak u Švajcarsku na probu. Po prirodi nisam neko ko je mnogo strpljiv, a Islanđani su poslali u tri dana vizu i avionsku kartu. Otišao sam slučajno na šest meseci, a ostao 11 godina – uz osmeh se, iz kancelarije šefa stručnog štaba Crvene zvezde, priseća Miloš Milojević.

Igrao je fudbal na Islandu do 2011. godine i stigao do dresa Vikingura, a zatim u tom klubu i počeo trenersku karijeru kao asistent, pa šef stručnog štaba.

- Imao sam sreću da budem tamo kad je fudbal bio na najvišem nivou. Zaslužni su i mnogi ljudi sa naših prostora za njihov napredak: Milan Janković, Željko Sanković, Luka Kostić, Zoran Ljubičić, Velja kome ne mogu da se setim prezime...Došle su generacije koje su igrale evropsko i svetsko prvenstvo. Svideo mi se način na koji funkcionišu, usmereni su jedni na druge. Ima ih 300.000 u državi, to je kao Niš ili manje. Korektni su im rukomet, košarka, fudbal, individualni sportovi. Fizički su predodređeni i disciplinovani, dosta rade dodatno. Tamo je praksa da radite još jedan posao, pa sam uz igranje fudbala počeo da budem i trener. Krenuo sam da se oblikujem u tom poslu.

Stekao je na Islandu Milojević i visoko sportsko obrazovanje, nadogradio znanje iz Srbije.

- Studirao sam DIF u Nišu, zatim master studije sporta u Rejkjaviku. Potom sam bio profesor na katedri za fudbal,. Video sam da mi sve odgovara na Islandu. Mnogi kažu loše je vreme tamo, a oni imaju dobru izreku: „Vreme ne menja ništa, osim kako ćete da se obučete.“

Island je vremenom postao tesan za Miloševe trenerske ambicije...

- U jednom trenutku sam uvideo da ne želim da budem kao većina islandskih trenera koji se vrte u 10-15 klubova. Bio sam u Vikinguru, pa u Bredabliku koji nije istorijski veći klub, ali ima najveću produkciju mladih. To mi se svidelo, ali ne stav – pobeđujemo ako možemo, ali ne moramo. Tražio sam izlaz, kako bih otišao u fudbalski jaču zemlju. Poklopilo se sa željom moje supruge da u Švedskoj proba da nostrifikuje doktorsku diplomu. To je na Islandu bilo skoro nemoguće.

Zakoračio je u Švedsku kao asistent u stručnom štabu Mjalbija. Pomoćnik u trećeligašu!? Mnogi bi odbili takav aranžman, ali se ispostavilo da je Milojević povukao odličan potez.

- Spustio sam se tri ranga niže, po funkciji sam postao pomoćni trener i direktor akademije. Verovao sam u sebe. Kad smo se dogovarali, prvi su bili u trećoj ligi, ali nisu prošli kroz baraž. Predsedniku sam već pružio ruku i nisam hteo da kažem ne. Trener kojem sam bio pomoćnik je lokalni biznismen, kad smo izgubili jednu utakmicu i dve igrali nerešeno, rekao je: „Ne mogu više, svi me pritiskaju, ali ti ostani“. Preuzeo sam ekipu, bio je to dobar način da skrenem pažnju, morate da da napravite menadžment karijere.

Sa Mjalbijem je Milojević ušao u Drugu ligu Švedske, pa u elitni rang...

- Gledao sam istorijat i video da je Mjalbi već bio u elitnoj ligi Švedske, znao sam da taj klub ima sportsku kulturu, iako je u manjem mestu od Surdulice. U Heleviku živi 2.000 ljudi, bio sam spreman da stanujemo tamo, ali moj supruga koja je rodom iz Niša, nije. Smestili smo se u Kristijasund, putovao sam 30 kilometara na treninge. Bio je pun pogodak, počeo sam da gradim ime na zdravim osnovama. Imali smo najniži budžet u drugoj ligi, kad sam došao klub je bio u minusu 600.000 evra. Rekao sam da možemo za dve godine to da vratimo na nulu. Nisu verovali.

Nije vodio Mjalbi u šampionatu Švedske, odluku je doneo trezveno i vizionarski.

- Video sam da u tom klubu mogu da ostanem koliko hoću, međutim, nikada neće biti prostora da se pojuri Evropa ili osvoji kup. Iskreno sam im rekao da to nisu moje ambicije i da hoću da se borim da pobeđujem svaku utakmicu. U prvom trenutku nisu prihvatili, ali posle mesec-dva su shvatili da ne želim da ih varam. Kad smo se rastali, nisam imao nijednu drugu opciju.

Ubrzo se pojavila varijanta da postane pomoćni trener Malmea, ali sve je palo u drugi plan kad je stigao poziv Dejana Stankovića da mu postane saradnik u Crvenoj zvezdi.

- Deki i ja smo se upoznali na školovanju za trenersku licencu. Bio sam u Interovom kampu zahvaljujući njemu kad je Manćini vodio tim. Priča sa Stankovićem je bila u smeru da želi jednog dana da bude trener i pitao me je da li bih hteo da budem u njegovom timu kao pomoćnik ako se to desi. Odgovorio sam - nikakav problem. Ispoštovao sam obećanje, nisam razmišljao ni sekund, iako je bio poziv iz vedra neba. Vidim nepoznat broj, nisam imao taj njegov broj...

I tada, na prelazu iz 2019. u 2020, kao i od letos kad je preuzeo Crvenu zvezdu, Milojević je morao da se razdvoji od porodice. Supruga je zaposlena u Švedskoj kao medicinski radnik, sin tamo ulazi u sistem obrazovanja.

- Oni su u Švedskoj, takva je naša porodična odluka jer nam sin polazi u školu sledeće godine. Trenerski posao je dinamike da ne znate koliko ćete gde ostati, planirate deset godina, ali ste spremni da odete i za deset dana. U Malmeu nam je baza, odem kad mogu. Nije lako, ali čovek sam koji voli da putuje.

Supruga i sin nisu još gledali uživo utakmicu na Marakani...

- U Malmeu su redovno bili na stadionu. Sin je bio ovde nedavno na Marakani, igrao se na terenu, dobio kapitensku traku. Trenira u školici, nemam nikakav pritisak, važno je samo da izraste u dobrog čoveka kroz srećno detinjstvo.

Miloš je na putu ostvarivanja trenerskih snova, maštao je u Crvenoj zvezdi kao dete u rodnom Knjaževcu.

- Do osmog razreda sam živeo u Knjaževcu. Prvu godinu gimnazije „Stevan Sremac“ sam završio u Nišu i igrao u mlađim selekcijama Radničkog, a onda sam dve i po tri godine bio u Zvezdinoj školi i Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji. Vratio sam se u svoj kraj i zaigrao za OFK Niš, malo Železničar iz Niša, nosio još dresove Hajduk Veljka i Timoka...

Bio je deo generacije Timoka koja je senzacionalno izbacila Partizan iz Kupa Srbije u Humskoj...

- Imali smo dobru ekipu, bili drugi-treći, ako se dobro sećam ispali u baražu ili od Napretka u direktnom duelu. Dobra fudbalska priča. Piskavac nam je bio trener, pa Mića Marinković kad smo dobili Partizan.

Trenerski se mnogo edukovao, boravio u kampovima Ajaksa, PSV-a, Intera...

- Samo sam gledao realno na stvari, kao igrač nisam bio na visokom nivou. Zanimalo me je šta kaže trener Ajaksa na poluvremenu ili kraju utakmice, da li je to drugačije ili slično kao što ja uradim. Niko se nije naučen rodio, zavisi kakva ste osoba i da li prihvatate saznanja ili imate preveliki ego. Od nekih naučite i kako ne treba, svakako ne možete da budete zatvoreni, jer vas u suprotnom pojede vreme. Ja to nisam dozvolio.

Otac Dragan, kao veliki zvezdaš, ponosan je što je njegov sin danas trener kluba koji voli.

- Dolazim iz tradicionalne porodice srednje klase. Otac voli Zvezdu, gledao je Džaju, malo igrao fudbal i bio sudija. U suštini, možda bih bolje odluke doneo da sam ga sve slušao, ali već dvadesetak godina donosim ih sam. Najbolje je tako, pa i kad pogrešite ne možete da se krijete iza toga da vam je neko nametnuo.

Naveo je i konkretan primer, vezan za napuštanje Hamarbija posle dobrih rezultata sa tim švedskim klubom.

- Doneo sam lično odluku da idem u Rozenborg, uz dozvolu kluba da pregovaram. Precenio sam da Norvežani mogu da plate obeštećenje, Hamarbi me nije hteo nazad zbog navijača. Na igrače koje sam uveo u tim, klub  je zaradio 13-14 miliona evra i investirali su u ekipu sa kojom sam siguran da bih ove sezone bio prvi u Švedskoj, a oni su bili treći. Sa ulaganjem od sedam-osam miliona evra uzeo je dva boda više nego ja, uz dužno poštovanje tom treneru. Doveli su sedam fudbalera, a ja sam tada imao 100.000 evra fond. Razmišljao sam da je Rozenborg istorijski veliki klub u Skandinaviji, hteo sam da osvajam titule. Imao sam obećanje predsednika da će me prodati za jednu cifru, onda su drastično povećali. I sve je OK, moja odluka – moja greška.

Nije mu bila suđen norveški velikan, ali je na Božić 2022. godine imenovan za šefa struke švedskog šampiona – Malmea.

- Imao sam „nešto“ iz Mađarske, kad sam rekao da ću da im se javim za pet dana, zvao je Malme.

Bile je to laka odluka za Milojevića, a na klupi Malmea se zadržao kraće nego što je očekivao. Počeo je osvojenim kupom, imao solidne rezultate u prvenstvu, ali eliminacija u kvalifikacijama za Ligu šampiona od Žalgirisa potpisala je otkaz. Na pitanje da li je ljut na sebe kako je odradio posao u tom klubu, odgovara odsečno:

- Plasman u Ligu šampiona nije bio postavljen kao obavezan cilj, nego da se igra „neka“ Evropa. Dogovor je bio da se ne seče kadar, da stariji završe sezonu. Plan je bio da se napravi jedan mladi igrač, uzme kup i uđe u Evropu. Kad sam smenjen, bio sam tri poena od prvog mesta i četiri najlakše utakmice su dolazile. Izgubio sam od Žalgirisa, ali dva mlada igrača sam napravio: Patriota Sejdiua i Huga Larsena. Oni vrede devet miliona, za jednog imaju na stolu ponudu od šest miliona evra, drugog tri. Imao sam šansu za Ligu Evrope, ali sportski direktor je bio preambiciozan da bude trener. Preuzeo je ekipu i sa tri boda od prvog mesta završili su sa 18 minusa. Osvojili smo kup posle 32 godine. Sve ciljeve sam ispunio koje su mi zadali.

Ima sigurno argumenata u Milojevićevoj priči jer poznaje situaciju iznutra, ali teško će nekoga u Srbiji ubediti da je bio dopustiv kiks da se ispadne od Žalgirisa.

- Sve je iz kakvog se ugla gleda...Bili su blizu ispadanja od Helsinkija u prvom kolu kvalifikacija sezonu ranije. Imali smo 11 povređenih protiv Žalgirisa, bilo gde je to problem. Ne mogu da budem nezadovoljan, vidim reakciju ljudi kad odem u Malme, uprave što su poverovali tom sportskom direktoru. Napravio sam im dva mlada igrača, osvojio kup, nisam mogao da osvojim titulu na pola, morali su da me puste do kraja. Sve je to fudbal...

U Švedskoj još nema titulu, ali u Srbiji je na dobrom putu. Crvena zvezda sa Milošem Milojevićem na čelu stručnog štaba ulazi u 2023. godinu sa prednošću od deset bodova u odnosu na Partizan i ambicijom da osvoji treću uzastopnu duplu krunu.

(CEO TEKST možete da pročitate u štampanom ili PDF izdanju Žurnala)