Ангелина Топић - Дете с друге планете

Кад је Ангелина Топић почела да тренира атлетику многи су прокоментарисали - звезда је рођена. Није морала чак ни да се такмичи да би ово могло да се каже.

Стасавала је у клубу Топ џамп, који је добио име по надимку њеног оца Драгутина Топића, светског јуниорског рекордера у скоку увис, вишеструког освајача светских и европских медаља у скоку увис.

Мајка јој је Биљана, национална рекордерка у троскоку. Њих двоје су директор и председница овог београдског клуба. Почасни председник је Милан Спасојевић, некада рекордер Балкана у троскоку. Троје сениора, које смо навели били су 11 пута олимпијци (6 + 3 + 2). Драгутин је и тренер и то не неко ко се учи том позиву, већ је с црногорском репрезентативком Маријом Вуковић освојио у јуниорској конкренцији светску златну и европску сребрну медаљу.

Уз генетски потенцијал, Ангелина је расла у окружењу који гарантују спортске успехе, а у то је показала ове године у којој је напунила 17 (рођена је 26. јула 2005). Прва је у историји светске краљице спортова у истој години освојила светске и европске медаље у три различите узрасне категорије: златну на европском млађе јуниорском првенству, као и бронзане на светском јуниорском и европском сениорском првенству.

Осим што је ово изузетно физички захтевно и компликовано, психолошки је безмало немогуће.

Има много момената због којих се ваља подсетити 2022. Да не бисмо нешто заборавили ићи ћемо редом?

- Сезону сам почела рано и на почетку оне у дворани освојила сам златну медаљу на Првенству Балкана за јуниорке у Београду са 185 прескочених центиметара - присећала се Ангелина током разговора препознатљивим, смиреним гласом, као да је реч о нечем потпуно уобичајеном.

Недељу дана касније на првенству Србије за сениорке били сте други?

- Изузетно тешко ми је пало, желела сам да покажем да ми је место на Светском првенству у дворани у Београду, а речено нам је да ће најбоља из зимског дела сезоне учествовати са „вајлд картом”. Мислим да ме је овај пораз мотивисао да средим неке ствари у глави, да дотерам телесну масу, па сам на непланирано, на првенству Србије за млађе јуниорке после трке на 200 и освојеног злата, скочила 189, најбоље у Србији. Тата ми је рекао да је ово физиолошки гледано фантастично и да ћу се ускоро и изненадити колико могу да скочим.

Седам дана касније потврдила су се његова предвиђања, надмашили сте у Атини 191 центиметар на Првенству Грчке и победили татину прву пуленку, искусну Марију Ву ковић?

- Тада сам схватила да стварно могу још боље и још више.

Ипак сте добили прилику да се надмећете на Светском првенству у Арени?

- Да, са дојучерашњим спортским идолима, освојила сам девето место у финалу са 188, за мало била неуспешна на 192, али признајем, имала сам страшан притисак. Почетна висина је била изузетно висока, 184. То ми је годину раније практично био лични рекорд, а сада сам почињала на тој висини и морала да је савладам пре подне. Имала сам огромну трему, нисам могла да заспим увече, а тренер није био с нама у хотелу, већ је морао да спава код куће, јер тренери из Београда нису били део репрезентације која борави у хотелу. Звала сам га после поноћи, он ме је смиривао и убеђивао да сам довољно стасала да се изборим са свим што стоји преда мном. А ја сам само желела да је он тада ту, поред мене.

Како је прошло такмичење?

- На представљању публици било ми је нестварно, памтићу то читав живот, када је спикер рекао моје име, и уследио аплауз, па мисао: „Еј, па ти скачеш тамо где си сањала да ћеш скакати“. Тог момента ми је нешто кврцнуло, схватила сам да припадам овом друштву, да оне нису баук и да долази време где ћу се борити с њима за постоље. После првог скока на тој фамозној висини од 184 пришла сам тати, а он је готово плакао и једва изустио: „Ти си чудо мала, што се мене тиче, такмичење си завршила, а сад иди и скачи за себе. И уживај”.

Тренинг на припремама у Грчкој показивао је да ћете надмашити државни рекорд Србије за све категорије и то се умало десило почетком маја у Краљеву на Школском републичком првенству – 193?

- После теста на Првенству света у дворани, где је психолошки моменат био битан, обрачун са сениоркама, овде је тата желео да покажем да умем да се опустим с вршњацима и на мање значајном такмичењу и да се играм с висинама. Посебно памтим татине речи: „Дигни на 196, то је светски рекорд, да буде још један светски рекордер међу нама Топићима”. Била сам за мало неуспешна, али сам знала да ћу остварити и ову висину, само да се склопи мозаик. Отишли смо на митинг у Атину, чувени Филотеи, само за жене, где сам скочила 195 и објединила све рекорде Србије. Било ми је нестварно. Још када су ми рекли да је то светски рекорд за млађе од 17 година, да ниједна моја вршњакиња никада то није прескочила, била сам посебно поносна.

Али остало је још тих 196, светски за млађе јуниорке?

- На Првенству Балкана за млађе јуниорке освојила сам злато са 190. Покушала сам 197. После краћих припрема на државном сениорском првенству буквално сам летела. Све висине сам прескакала из првог покушаја, па и магичних 196. Светски рекорд! Сећам се само да су ми сви честитали, али, била сам као у трансу, нисам схватила да сам остварила нешто шта сам сањала да могу.

Нови тест је уследио у Јерусалиму, на Првенство Европе за млађе јуниорке отишли сте у улози фаворита?

- Први пут сам се нашла у тој позицији. Нимало пријатно. Прес конференција ме је дотукла - од свих спортиста Европе, они су мене изабрали да причам. Осетила сам огромну одговорност и страх од неуспеха. А шта ако не освојим злато? У конкуренцији је било још четири конкуренткиње које могу преко 190 и оне желе исто што и ја, победничко постоље. Срећом, искуство тренера и сребрна медаља моје цимерке Теодоре Боберић, која је троскочила до 13,36 метара личним рекордом, окуражиле су ме да схватим да је форма сјајно темпирана. У квалификацијама сам се осећала веома добро и једва чекала финале. После почетне борбе с Немицом Геринг која је, испоставило се, била једина расположена за висине око 190, узела сам контролу над такмичењем и скоком од 192 зацементирала златну медаљу. Баш онако како је тренер и предвидео. Покушала сам и 197, али сам емотивно била мало празна, пао ми је камен са срца, слушаћу „Боже правде”. Плакала сам од среће, другарице и другари из репрезентације су ме бодрили. Видела сам крајичком ока и маму и тату загрљене, била сам срећна, јер сам их учинила поносним.

Времена за славље било је мало. Следе припреме за Колумбију и Светско јуниорско првенство, ново такмичење, нови мотив?

- По доласку у Кали имали смо један технички тренинг, осећала сам се фантастично, знала сам да могу до личног рекорда. Гледала сам и Теодорин тренинг. И она је буквално летела, а тренер нам је рекао: „Гледам у две светске медаље, једно злато, показао је на мене, и једну бронзу - Теодора”. У квалификацијама сам се осећала сјајно, без проблема скочила норму и као прва ушла у финале. Али, ноћ после квалификација пробудили су ме страшни болови у стомаку, мучнина, дијареа, повраћање. И то је трајало сатима. Сазнала сам да је нас седморо с истим симптомима. Тата је отишао са Теодором на борилиште за квалификације у троскоку не знајући да смо отровани. Теодора је такође била немоћна, готово се онесвестила, а тата је „полудео”, знам колико му је ово тешко пало. Теки је део наше породице већ девет година. Наш физиотерапет Слоба (Слободан Марковић – прим. аут.) се „поломио” око свих нас трчећи од собе до собе, помажући нам у намери да нас ово брзо прође. Теодора је морала у болницу, нама осталима се предвече смирило након гомиле лекова, али сам била јако исцрпљена. Тата је рекао: „Видећемо ујутру како ће бити, наспавај се, ако не будеш фит, одустајемо од такмичења, здравље је најбитније”.

Нисте били фит?

- Нисам, али сам рекла да могу, и да нисам путовала 10.000 километара да одустанем. Након велике борбе са Естонком и Холанђанком битку сам завршила на трећем месту. Осећања су ми била помешана, пресрећна сам јер сам у оваквим околностима освојила медаљу, а с друге стране утучена, јер ми је отето злато и прилика да први пут прескочим два метра.

Мада сте били исцрпљени, по повратку очекивало вас је Првенство Европе за сениорке у Минхену?

- Мој стручни тим је одлучио да у Немачку отпутујемо пет дана пре почетка квалификација што је био прави потез. Допутовавши у Минхен јавила ми се нова енергија, нарочито после тренинга с највећим европским фацама, а све је кулминирало квалификацијама Иване Вулете и Милице Гардашевић, које сам гледала уживо с трибина. Невероватна атмосфера, а моје две старије колегинице, које ме изузетно уважавају су у финалу. Била сам пресрећна и мотивисана за наступ.

У квалификацијама лоше време, хладно и киша?

- А норма висока, 187. Тата је прогнозирао да ће 184 у првом покушају бити финале. Био је у праву. Али ја сам прескочила све у првом покушају и 187. Као прва сам ушла међу 12 најбољих. Схватила сам да колегинице имају проблем с кишом и рекла сам тати да бих волела да пада и у завршници.

Финале два дана касније доноси лепше време, хладњикаво, али суво?

- И пун стадион. Скакала сам растерећено, јер у оваквој конкуренцији немам шта да изгубим. У квалификацијама је већ испало неколико фавориткиња, међу којима и светска јуниорска првакиња, Естонка Брус. Постајало је све хладније, трке на стази које су трајале су нас доста ометале да се фокусирамо на скокове, ривалке су полако посустајале, а ја сам постала свесна да могу и до медаље. Била сам на водећој позицији до 195. Све сам висине прескочила у првом покушају. Хладно време је учинило своје, мало сам се стегла и скратила корак, па сам три пута била неуспешна на 195 у чему су успеле две такмичарке. Иза мене скакала је Холанђанка.

Да је прескочила били бисте четврти?

- Мисли су ми се комешале. Нисам гледала тај скок, само сам чула уздах публике с трибина, која је подржавала све нас. Летимичним погледом видела сам стручни тим у загрљају. Схватам, медаља је моја. На проглашењу победница на језеру покрај стадиона, нисам могла да сакријем сузе гледајући нашу тробојку како се вијори.

Показала је Ангелина да може да издржи све врсте притисака, што ће јој посебно бити важно у периоду који долази. Спортски неписмени новинари захтеваће од ње сениорске успехе и стварати непотребну пресију.

Време игре је готово, мада би било најбоље за њу да се и даље само игра с висинама. Срећом да је опет ту Драгутин. Био је као јуниор европски сениорски првак и зна на основу сопственог искуства како да се његова наследница избори и с тим проблемима.