Angelina Topić - Dete s druge planete

Kad je Angelina Topić počela da trenira atletiku mnogi su prokomentarisali - zvezda je rođena. Nije morala čak ni da se takmiči da bi ovo moglo da se kaže.

Stasavala je u klubu Top džamp, koji je dobio ime po nadimku njenog oca Dragutina Topića, svetskog juniorskog rekordera u skoku uvis, višestrukog osvajača svetskih i evropskih medalja u skoku uvis.

Majka joj je Biljana, nacionalna rekorderka u troskoku. Njih dvoje su direktor i predsednica ovog beogradskog kluba. Počasni predsednik je Milan Spasojević, nekada rekorder Balkana u troskoku. Troje seniora, koje smo naveli bili su 11 puta olimpijci (6 + 3 + 2). Dragutin je i trener i to ne neko ko se uči tom pozivu, već je s crnogorskom reprezentativkom Marijom Vuković osvojio u juniorskoj konkrenciji svetsku zlatnu i evropsku srebrnu medalju.

Uz genetski potencijal, Angelina je rasla u okruženju koji garantuju sportske uspehe, a u to je pokazala ove godine u kojoj je napunila 17 (rođena je 26. jula 2005). Prva je u istoriji svetske kraljice sportova u istoj godini osvojila svetske i evropske medalje u tri različite uzrasne kategorije: zlatnu na evropskom mlađe juniorskom prvenstvu, kao i bronzane na svetskom juniorskom i evropskom seniorskom prvenstvu.

Osim što je ovo izuzetno fizički zahtevno i komplikovano, psihološki je bezmalo nemoguće.

Ima mnogo momenata zbog kojih se valja podsetiti 2022. Da ne bismo nešto zaboravili ići ćemo redom?

- Sezonu sam počela rano i na početku one u dvorani osvojila sam zlatnu medalju na Prvenstvu Balkana za juniorke u Beogradu sa 185 preskočenih centimetara - prisećala se Angelina tokom razgovora prepoznatljivim, smirenim glasom, kao da je reč o nečem potpuno uobičajenom.

Nedelju dana kasnije na prvenstvu Srbije za seniorke bili ste drugi?

- Izuzetno teško mi je palo, želela sam da pokažem da mi je mesto na Svetskom prvenstvu u dvorani u Beogradu, a rečeno nam je da će najbolja iz zimskog dela sezone učestvovati sa „vajld kartom”. Mislim da me je ovaj poraz motivisao da sredim neke stvari u glavi, da doteram telesnu masu, pa sam na neplanirano, na prvenstvu Srbije za mlađe juniorke posle trke na 200 i osvojenog zlata, skočila 189, najbolje u Srbiji. Tata mi je rekao da je ovo fiziološki gledano fantastično i da ću se uskoro i iznenaditi koliko mogu da skočim.

Sedam dana kasnije potvrdila su se njegova predviđanja, nadmašili ste u Atini 191 centimetar na Prvenstvu Grčke i pobedili tatinu prvu pulenku, iskusnu Mariju Vu ković?

- Tada sam shvatila da stvarno mogu još bolje i još više.

Ipak ste dobili priliku da se nadmećete na Svetskom prvenstvu u Areni?

- Da, sa dojučerašnjim sportskim idolima, osvojila sam deveto mesto u finalu sa 188, za malo bila neuspešna na 192, ali priznajem, imala sam strašan pritisak. Početna visina je bila izuzetno visoka, 184. To mi je godinu ranije praktično bio lični rekord, a sada sam počinjala na toj visini i morala da je savladam pre podne. Imala sam ogromnu tremu, nisam mogla da zaspim uveče, a trener nije bio s nama u hotelu, već je morao da spava kod kuće, jer treneri iz Beograda nisu bili deo reprezentacije koja boravi u hotelu. Zvala sam ga posle ponoći, on me je smirivao i ubeđivao da sam dovoljno stasala da se izborim sa svim što stoji preda mnom. A ja sam samo želela da je on tada tu, pored mene.

Kako je prošlo takmičenje?

- Na predstavljanju publici bilo mi je nestvarno, pamtiću to čitav život, kada je spiker rekao moje ime, i usledio aplauz, pa misao: „Ej, pa ti skačeš tamo gde si sanjala da ćeš skakati“. Tog momenta mi je nešto kvrcnulo, shvatila sam da pripadam ovom društvu, da one nisu bauk i da dolazi vreme gde ću se boriti s njima za postolje. Posle prvog skoka na toj famoznoj visini od 184 prišla sam tati, a on je gotovo plakao i jedva izustio: „Ti si čudo mala, što se mene tiče, takmičenje si završila, a sad idi i skači za sebe. I uživaj”.

Trening na pripremama u Grčkoj pokazivao je da ćete nadmašiti državni rekord Srbije za sve kategorije i to se umalo desilo početkom maja u Kraljevu na Školskom republičkom prvenstvu – 193?

- Posle testa na Prvenstvu sveta u dvorani, gde je psihološki momenat bio bitan, obračun sa seniorkama, ovde je tata želeo da pokažem da umem da se opustim s vršnjacima i na manje značajnom takmičenju i da se igram s visinama. Posebno pamtim tatine reči: „Digni na 196, to je svetski rekord, da bude još jedan svetski rekorder među nama Topićima”. Bila sam za malo neuspešna, ali sam znala da ću ostvariti i ovu visinu, samo da se sklopi mozaik. Otišli smo na miting u Atinu, čuveni Filotei, samo za žene, gde sam skočila 195 i objedinila sve rekorde Srbije. Bilo mi je nestvarno. Još kada su mi rekli da je to svetski rekord za mlađe od 17 godina, da nijedna moja vršnjakinja nikada to nije preskočila, bila sam posebno ponosna.

Ali ostalo je još tih 196, svetski za mlađe juniorke?

- Na Prvenstvu Balkana za mlađe juniorke osvojila sam zlato sa 190. Pokušala sam 197. Posle kraćih priprema na državnom seniorskom prvenstvu bukvalno sam letela. Sve visine sam preskakala iz prvog pokušaja, pa i magičnih 196. Svetski rekord! Sećam se samo da su mi svi čestitali, ali, bila sam kao u transu, nisam shvatila da sam ostvarila nešto šta sam sanjala da mogu.

Novi test je usledio u Jerusalimu, na Prvenstvo Evrope za mlađe juniorke otišli ste u ulozi favorita?

- Prvi put sam se našla u toj poziciji. Nimalo prijatno. Pres konferencija me je dotukla - od svih sportista Evrope, oni su mene izabrali da pričam. Osetila sam ogromnu odgovornost i strah od neuspeha. A šta ako ne osvojim zlato? U konkurenciji je bilo još četiri konkurentkinje koje mogu preko 190 i one žele isto što i ja, pobedničko postolje. Srećom, iskustvo trenera i srebrna medalja moje cimerke Teodore Boberić, koja je troskočila do 13,36 metara ličnim rekordom, okuražile su me da shvatim da je forma sjajno tempirana. U kvalifikacijama sam se osećala veoma dobro i jedva čekala finale. Posle početne borbe s Nemicom Gering koja je, ispostavilo se, bila jedina raspoložena za visine oko 190, uzela sam kontrolu nad takmičenjem i skokom od 192 zacementirala zlatnu medalju. Baš onako kako je trener i predvideo. Pokušala sam i 197, ali sam emotivno bila malo prazna, pao mi je kamen sa srca, slušaću „Bože pravde”. Plakala sam od sreće, drugarice i drugari iz reprezentacije su me bodrili. Videla sam krajičkom oka i mamu i tatu zagrljene, bila sam srećna, jer sam ih učinila ponosnim.

Vremena za slavlje bilo je malo. Slede pripreme za Kolumbiju i Svetsko juniorsko prvenstvo, novo takmičenje, novi motiv?

- Po dolasku u Kali imali smo jedan tehnički trening, osećala sam se fantastično, znala sam da mogu do ličnog rekorda. Gledala sam i Teodorin trening. I ona je bukvalno letela, a trener nam je rekao: „Gledam u dve svetske medalje, jedno zlato, pokazao je na mene, i jednu bronzu - Teodora”. U kvalifikacijama sam se osećala sjajno, bez problema skočila normu i kao prva ušla u finale. Ali, noć posle kvalifikacija probudili su me strašni bolovi u stomaku, mučnina, dijarea, povraćanje. I to je trajalo satima. Saznala sam da je nas sedmoro s istim simptomima. Tata je otišao sa Teodorom na borilište za kvalifikacije u troskoku ne znajući da smo otrovani. Teodora je takođe bila nemoćna, gotovo se onesvestila, a tata je „poludeo”, znam koliko mu je ovo teško palo. Teki je deo naše porodice već devet godina. Naš fizioterapet Sloba (Slobodan Marković – prim. aut.) se „polomio” oko svih nas trčeći od sobe do sobe, pomažući nam u nameri da nas ovo brzo prođe. Teodora je morala u bolnicu, nama ostalima se predveče smirilo nakon gomile lekova, ali sam bila jako iscrpljena. Tata je rekao: „Videćemo ujutru kako će biti, naspavaj se, ako ne budeš fit, odustajemo od takmičenja, zdravlje je najbitnije”.

Niste bili fit?

- Nisam, ali sam rekla da mogu, i da nisam putovala 10.000 kilometara da odustanem. Nakon velike borbe sa Estonkom i Holanđankom bitku sam završila na trećem mestu. Osećanja su mi bila pomešana, presrećna sam jer sam u ovakvim okolnostima osvojila medalju, a s druge strane utučena, jer mi je oteto zlato i prilika da prvi put preskočim dva metra.

Mada ste bili iscrpljeni, po povratku očekivalo vas je Prvenstvo Evrope za seniorke u Minhenu?

- Moj stručni tim je odlučio da u Nemačku otputujemo pet dana pre početka kvalifikacija što je bio pravi potez. Doputovavši u Minhen javila mi se nova energija, naročito posle treninga s najvećim evropskim facama, a sve je kulminiralo kvalifikacijama Ivane Vulete i Milice Gardašević, koje sam gledala uživo s tribina. Neverovatna atmosfera, a moje dve starije koleginice, koje me izuzetno uvažavaju su u finalu. Bila sam presrećna i motivisana za nastup.

U kvalifikacijama loše vreme, hladno i kiša?

- A norma visoka, 187. Tata je prognozirao da će 184 u prvom pokušaju biti finale. Bio je u pravu. Ali ja sam preskočila sve u prvom pokušaju i 187. Kao prva sam ušla među 12 najboljih. Shvatila sam da koleginice imaju problem s kišom i rekla sam tati da bih volela da pada i u završnici.

Finale dva dana kasnije donosi lepše vreme, hladnjikavo, ali suvo?

- I pun stadion. Skakala sam rasterećeno, jer u ovakvoj konkurenciji nemam šta da izgubim. U kvalifikacijama je već ispalo nekoliko favoritkinja, među kojima i svetska juniorska prvakinja, Estonka Brus. Postajalo je sve hladnije, trke na stazi koje su trajale su nas dosta ometale da se fokusiramo na skokove, rivalke su polako posustajale, a ja sam postala svesna da mogu i do medalje. Bila sam na vodećoj poziciji do 195. Sve sam visine preskočila u prvom pokušaju. Hladno vreme je učinilo svoje, malo sam se stegla i skratila korak, pa sam tri puta bila neuspešna na 195 u čemu su uspele dve takmičarke. Iza mene skakala je Holanđanka.

Da je preskočila bili biste četvrti?

- Misli su mi se komešale. Nisam gledala taj skok, samo sam čula uzdah publike s tribina, koja je podržavala sve nas. Letimičnim pogledom videla sam stručni tim u zagrljaju. Shvatam, medalja je moja. Na proglašenju pobednica na jezeru pokraj stadiona, nisam mogla da sakrijem suze gledajući našu trobojku kako se vijori.

Pokazala je Angelina da može da izdrži sve vrste pritisaka, što će joj posebno biti važno u periodu koji dolazi. Sportski nepismeni novinari zahtevaće od nje seniorske uspehe i stvarati nepotrebnu presiju.

Vreme igre je gotovo, mada bi bilo najbolje za nju da se i dalje samo igra s visinama. Srećom da je opet tu Dragutin. Bio je kao junior evropski seniorski prvak i zna na osnovu sopstvenog iskustva kako da se njegova naslednica izbori i s tim problemima.