Мате Немеш о 2022: Моја златна година

У сваком разговору Мате Немеш, репрезентативац у рвању грчко - римским стилом је насмејан и опуштен, зрачи позитивном енергијом. Никад није био срећнији као последњих пола године. Два догађаја је издвојио.

- У јулу је супруга Вивиен родила сина Бенета, донео ми је срећу, у септембру сам постао светски првак у категорији до 67 килограма. Нико срећнији. Најрадоснија моја година.

Присетио се кад је фебруара 2020. на свет дошла ћеркица Миа.

- Кад се родила био сам на Европском првенству у Риму и били сте присутни кад ми је радосну вест саопштио брат Виктор. Код Бенетовог рођења био сам на турниру „Питлашински“ у Варшави. Дуге припреме и такмичења изискују одсуство, али су увек мисли усмере ка породици. Она ми је све. Моје срце и сви успеси припадају њима, они су моје најважније и најсјајније медаље.

Рвачи су снажни спортисти, скромног понашања, љубазни и сусретљиви и кад побеђују и кад губе. Мате је један од примера.

- Уселио сам се у кућу. Фали још нешто да се уради, али смо збринути, имамо кров над главом. Било је тешко, мајстори код куће, ја на припремама, ко зна на којем такмичењу. Срећа је у бризи државе и наградама које су нам дате за остварене резултате, у Пролетеровој подршци. Лане сам освојио европску, сад светску титулу, био сам 2019. трећи на планетарном шампионату у Казахстану и све уложио у изградњу породичног дома. Фали још олимпијско злато.

На наш додатак „да кућа прерасте у вилу“, грохотом се насмејао.

- Да, да буде вила, а ја сам задовољан и постојећим стањем.

У новом дому први пут се китила јелка, неколико дана пре Божића, по Грегоријанском календару.

- Миа је помагала, Бенет се смешкао и посматрао, а ћеркици смо рекли да неће бити поклона испод јелке, ако не буде слушала. Шалили смо се, наравно и за мене и супругу, дечија радост је нешто најлепше. Божић славимо као и други, на Бадњи дан смо ишли код жениних родитеља, на Божић код мојих и сваке године мењамо редослед. Породични је празник и та два дана смо заједно са најближима и, наравно, дечицу сви мазе и пазе.

Кад се прешло на причу о освајању златне медаље на Шампионату света у Београду, дубоко је уздахнуо.

- Био сам максимално спреман, форму добро темпирао, али је било изузетно тешко. Имао сам добре провере, освојио сам треће место на турниру „Питлашински“, био најбољи на „Геџином“ меморијалу и увидео да могу пуно да урадим у београдској „Арени“. Концентрација је била максимална, фокус је био на 11. септембар и први меч. Отворило се како треба, Индијца Ашу Ашуа победио сам техничким тушем 9:0, Турчина Мурата Фирата 10:2, па Пољака Матеуза Бернатека 3:1, да би у полуфиналу надвисио сјајног Хасрата Џафарова из Азербејџана с 3:2.

Финални меч против Иранца Мохамадреза Гераеиа био је спектакл који се ретко виђа. Нико од наших бораца никад није постао светски шампион да је у мечу одлуке победио актуелног олимпијског и светског првака, пре Мате.

- Пре меча рекао сам тренерима, Стојану и Воји да ми је свеједно, како је Бог записао, тако ће да буде. Много ми је помогла публика, у првом обраћању после тријумфа, захвалио сам на подршци с трибина. Тамо су ми били најдражи, Миа је знала шта тата ради, Бенет је уз сву буку, спавао у мајчином наручју и кад порасте и види слике, сигурно ће да буде поносан. Кад сам га пригрлио, чуо сам коментар да је најмлађи сведок историјског успеха српског рвања. Иранац је повео 4:0 и између две рунде тренери су ми рекли да гризем до краја, да кидам и нисам се предао. Повредио сма зглоб, имао чалму око главе и буквално све што је било у мени, дао сам за победу. Много пута сам одгледао меч, код минут и 37 секунди, смањио сам на 3:4, на минут и 12 окренуо га за два бода, дошао до 5:4 и сачувао предност за златну медаљу. Кад су ми додали заставу Србије да отрчим круг по струњачи, нисам осећао никакав бол, да сам могао, узлетео бих до сводова „Арене“ да све присутне загрлим.

Вратио се у дане током дуготрајних припрема.

- Само смо од половине јануара, у неколико наврата, са по неколико дана, имали паузу и били код кућа. Али смо и тада тренирали, код нас нема активног одмора, ако нисмо у сали, трчимо. Цео тим је дао максимум, било је ужасно напорно, мењали смо по неколико мајица током тренинга, зној је текао попут реке. И, сви смо били оптимисти и нико није правио одступницу. Ни сами не знамо колико смо терета подигли, колико имали спаринговања, вежби за снагу, претрчаних километара. Мукотрпни рад је морао донети резлтате и тренери су рекли да свако може до злата, а да би били задовољни са једном, две, да се сачува континуитет. Кад је кренуло, нико није могао да нас задржи. Ни на јендом такмичењу није било такве еуфорије и подршке. Од нас шесторице, четворица смо дошли до титуле.

У родној Сенти, неко није могао да гледа ни његове ни мечеве брата Виктора.

- Отац Тибор, он не може да издржи да гледа наше борбе ни на ТВ екрану. Рекла ми је мама Пирош, после минут борбе је изашао и она му је преносила меч, а он се као нашао у неком послу и мајку ослушкивао. Битно је да се на крају заједно радују.

Ускоро ће одмор престати, нове обавезе почињу 9. јануара. Базичне припреме одржаће се на Дивчибарама и трајаће до 2. фебруара.

- И 2023. је у знаку Светског првенства и поново ћемо се борити у Београду. Шампионат у септембру био је сјајно организован и ново поверење указано је нашој земљи. Надам се и очекујем да ће нам публика и домаћи терен, као и на минулом Првенству, донети додатну енергију и улити највећу могућу снагу да терет изнесемо како треба и остваримо успехе.

Кратко је застао и анализирао оно што следи.

- Било би идеално да остваримо резултате којима би сви били задовољни. Само је извесно да ће тим и сваки појединац, бити максимално посвећен. Ово ће да буде другачији и јачи Шампионат, јер се одржава у предолимпијској години и први је филтер за пласман на Олимпијске игре у Паризу 2024. Првих пет у шест олимпијских категорија визираће пут на Игре. Биће теже него у Казахстану 2019, кад сам се изборио за Токио. Поражени у борби за бронзу, имају додатни меч за пето место. Раније те борбе није било и обојица су ишла на Игре.

Циљ је давно одредио и обелоданио.

- Олимпијска норма је први задатак, борба за медаљу, значи и борбу за пласман на Игре, а наравно да је жеља да одбраним светску круну. У Београду ће бити лакше да се избори место за Париз, у односу на квалификационе турнире. У 2024. прво ће да буду на програму европске квалификације, где ће финалисти у категорији визирати пут за Париз, а после тога следе светске, са којих прва тројица иду на Игре. У фокусу је Планетарно првенство у Београду, а сигурно ћемо се борити да останемо у континуитету успеха и на Европском првенству, у априлу у Загребу. До 16. септембра и почетка Светског првенства, биће довољно провера.

А, у Паризу 2024, јасно попут сузе.

- Олимпијско злато је циљ сваког врхунског спортисте. Нисам изузетак, то је изнад свега.

И, за крај, кратко за читаоце Журнала и, како је рекао, све друге.

- Срећна Нова година и православни Божић, здравље за све.