Надица Божанић се не опушта на ловорикама: Олимп чека најхрабрије

У мексичкој Гвадалахари, Надица Божанић је пре два месеца употпунила златни низ медаља са светских шампионата у теквонду. Вицешампионка света у кадетској конкуренцији 2015, јуниорској 2018, окитила се и сениорским одличјем.

Девојка која има 21 годину, успела је да се избори са теретом и свим изазовима који прате шампионски пут, али и са психолошким тестом, који је наметнут причама да је наследница двоструке олимпијске победнице Милице Мандић.

- Тек сад могу да кажем да сам срећна због резултата и злата на Светском првенству, али морам да признам да је била изузетно напорна година. Толико је било повреда и толико је психички захтевна сезона... Пут до титуле и успеха мери се годинама рада и изазова, од којих је ова коју смо завршили била посебно тешка - рекла је Надица Божанић.

У прилог говори и резултатски слабији старт године - бар по аршинима некога ко је навикао на злата.

- На Европском шампионату нисам успела да се „покажем” и освојим медаљу. Толико сам после тога сумњала у себе, осећала сам огроман терет. Увукла се несигурност у главу и толико ми је било пољуљано самопоуздање, да и кад сам освојила титулу на Светском шампионату, нисам могла да се радујем. Прва реакција је била да ми је пао камен са срца. Ослободила сам се тежине самоиспитивања коју сам месецима носила. Била сам у некој врсти шока. Тек сад могу да се радујем и да кажем да је ово била феноменална година, и да су сва одрицања добила смисао.

Без предаха, Надица наставља...

- Али, нема времена за радовање. Наредна ће да буде још тежа. Желимо сви у тиму да се квалификујем на Олимпијске игре и даћемо све од себе. Већ смо почели припреме. Покушавам да се у глави припремим на темпо који предстоји. Немам илузија да ћу у потпуности моћи да се ослободим свих сумњи, али сам свесна да је самодисциплина најважнија. Морам да истрајем, а на завршетку 2023. видећемо о чему ћемо да причамо, да ли сам се квалификовала. Пуном паром идемо даље.

Шампионски пут је почео кад је Надица имала само 6 година - уз брата и сестру.

- Чули смо за тренинге у школи „Лазар Саватић”. Сестра која је била први разред, гледала је демонстрације и пошто смо сви радили све заједно, мама нас је сво троје послала на тренинг. Рекла нам је да пробамо, па коме се свиди да остане. Испоставило се да смо сво троје остали. Сестра је посустала тек у средњој школи, а брат се држао до почетка ове године. На крају је изгурао последњи део због мене, да би ми био близу и подршка. Чак је и прешао самном у Галеб. То ми је било веома важно, јер сам била на клацкалици, да ли да пређем, или не. Брат је остао уз мене док није видео да сам се захуктала и да су се вратили они приоритети у спорту које сам имала.

Душан је годину млађи од Надице и у млађим категоријама држао је темпо са сестром. Био је европски првак у кадетима, трећи на јуниорском светском шампионату и има бронзу са европског, јуниорског.

Надица је остала и закорачила крупним кораком у свет сениора.

- Мислим да је ово почетак, да се захуктавам. Надам се да ћу истрајати до краја.

Прелазак у Галеб био је велики корак. Доћи у клуб који је изнедрио Милицу Мандић, Тијану Богдановић, борити се у Миличиној категорији, није ни мало једноставан задатак. Приче да је Надица Миличина наследница су тешко бреме.

- Та реченица да сам њена наследница, годи, али и ствара притисак. Милица је направила историјске успехе, она је лице не само спорта у Србији, већ и теквонда у свету. То је терет, сумњам да ћу моћи и приближно да постигнем исте резултате, али се надам да ћу пошто смо у истој категорији, успети да донекле оправдам поверење. У клубу је феноменално. Сви имају невероватну енергију. Толико је ту светских „лица”, врхунских и доказаних шампиона, да сам поносна што сам скупила храбрости да направим искорак и пређем у Галеб.

У таквој атмосфери, успех је једини пут.

- Кад видим колико сви гризу, колико су посвећени, колико раде, то буди у мени жељу да се докажем. Кад видим колико се Гале труди, колико је посвећен раду и тренинзима, који никад нису исти, помислим да чак ни мој максимум није довољан. Јовић је фанатик, са толико знања и љубави према овом спорту. Гале једноставно вуче напред. И код мене се види огроман напредак. Било је напретка и пре медаље, али сад се тај рад коначно материјализовао. Сад имам и доказ онога чега полако постајем свесна.

Зашто вам је толико било тешко да преломите и да дођете у Галеб?

- То је било време короне. Мој прелазак у сениорску конкуренцију донео ми је сумње. Ломила сам се како даље. То је нешто с чим се много спортиста сретне. Прелазак у сениоре није ни мало безболан, а пауза која је наметнута због короне је додатно погоршала ствари. Било ми је тешко на тренинзима и почела сам изненада без икаквог разлога да сумњам у себе.

Надица је каријеру почела у Империјуму, који је напустила да би направила следећи корак.

- То ми је било најтеже - да напустим свој први клуб. Ту сам провела 14 година и сви смо били као породица. Бојала сам се да ће изгледати као да сам оставила колеге и другове. Међутим, морала сам да будем одговорна према себи. Морала сам да направим искорак да бих за четири године могла да погледам себе у очи и да знам да сам учинила све што сам могла. Почела сам да стагнирам, и морала сам да мењам нешто. Требало је да нађем некога да ми покаже као да напредујем. Једина могућност за то у Србији је Драган Јовић и Галеб. То је један од најбољих клубова у свету.

Колико је било тешко одлучити, тако је реализација била лака.

- Целу ту екипу сам знала. И запањујуће брзо и лако је прошао прелазак. Уклопила сам се за дан. Мислим да је то била судбина. Чим сам дошла у клуб, знала сам да је то права одлука. Нисам се покајала ни једног тренутка. Светско злато је доказ да је све то вредело. Сви избори које сам направила су се показали добрим.

Тренирате у средини која окупља најуспешније, борите се врхунској конкуренцији, како се носите са притиском?

- То је сегмент са којим најтеже излазим на крај. Не зато што осећам оптерећење због околине, већ зато што то долази изнутра. Себи постављам огромна очекивања. Сећам се у јуниорској конкуренцији, ваљда смо тад још незрели, само сам ишла од такмичења до такмичења, освајала медаље, све је ишло супер, нисам размишљала. Али кад пређеш у сениоре, другачије је. Моја прва година је била изузетно успешна. Не знам да ли сам неколико борби изгубила. Међутим, кад си тако добар, сви те гледају. Проучавају те и прочитају. И онда дође један турнир, други а резултати нису као пре, и јавља се сумња. Онда је дошао ковид, стагнирала сам с тренинзима, тешко је одржавати тежину. Та сумња расте из дана у дан. Промена клуба донела је још недоумица и самопреипитивања, а у мају, кад сам остала без постоља на Европском првенству, све је експлодирало.

Тад је уследила прекретница?

- Пре Европског сам утувила у главу да ако сад не узмем медаљу, све то што сам радила је било узалуд, све ће пропасти. Међутим, „неко одозго” је показао да је живот више од мелодраме. Научила сам да један пораз није крај света и то тако што сам изгубила меч за медаљу. Све ми се срушило, само сам се питала, зашто ја, зашто се не види напредак? Психички било је тешко вратити се и наставити са радом истим темпом.

Ипак, Надица је стегла петљу.

- Нисам имала паузу за лето. Наставила сам да радим. Сумња није нестала, јер сам перфекциониста који сматра да увек може боље, али нашла сам начин да ме не спута. Верујем Галету и потпуно сам искључила то шта мислим о себи. Препустила сам да тренер преузме вођство. Препустила сам се његовим саветима, тактици, стратегији. Има моје пуно поверење и то ме је водило до медаље.

Истиче и да је књига „Пази кога вука храниш”, Кенана Црнкића, помогло да сагледа ширу слику.

-Схватила сам да није теквондо цео живот, али и да кад се смирим у животу да ми крене и са спортом. Кад сам почетком године повредила руку, нашла сам утеху у његовим причама. Никад не знате шта живот носи и све, чак и проблеми, воде ка неком крајњем добру. Можда ми је та повреда и била потребна, да се одвојим од тренинга, да се одморим. Сад кад гледам из перспективе светског шампиона на крају године, има смисла.

Какав је поглед на 2023?

- Морам да признам да сам јако уплашена. Већ ми је било тешко да се вратим после светског, јер је пауза била кратка. Бојала сам се да ли ћу и физички и психички моћи да ухватим дах. Међутим, ту је Драган Јовић, све сам њему препустила. Чак и у којој ћу категорији радити, тако да је моје само да будем дисциплинована и да тренирам. У Галебу имамо тај луксуз да немамо оптерећења са стране. Наше је да тренирамо и да се хранимо добро и да мислимо позитивно. Верујем Галету у његовом раду. Доказао је да уме да доведе спортисте до Олимпијских игара и до злата. И Гале каже, најважније је да се квалификујемо, лако ћемо се спремити после. Тај пут је изузетно тежак. Све четири године морамо константно да будемо у врху. Нема ту бројања бодова. Мораш на свим такмичењима да будеш у врху, без предаха и да тако уђеш у првих пет пред Игре. Надам се да ћемо на крају 2023. поново разговарати и да ћемо тад причати о плановима за Париз 2024 - закључила је Надица Божанић.