Nadica Božanić se ne opušta na lovorikama: Olimp čeka najhrabrije

U meksičkoj Gvadalahari, Nadica Božanić je pre dva meseca upotpunila zlatni niz medalja sa svetskih šampionata u tekvondu. Vicešampionka sveta u kadetskoj konkurenciji 2015, juniorskoj 2018, okitila se i seniorskim odličjem.

Devojka koja ima 21 godinu, uspela je da se izbori sa teretom i svim izazovima koji prate šampionski put, ali i sa psihološkim testom, koji je nametnut pričama da je naslednica dvostruke olimpijske pobednice Milice Mandić.

- Tek sad mogu da kažem da sam srećna zbog rezultata i zlata na Svetskom prvenstvu, ali moram da priznam da je bila izuzetno naporna godina. Toliko je bilo povreda i toliko je psihički zahtevna sezona... Put do titule i uspeha meri se godinama rada i izazova, od kojih je ova koju smo završili bila posebno teška - rekla je Nadica Božanić.

U prilog govori i rezultatski slabiji start godine - bar po aršinima nekoga ko je navikao na zlata.

- Na Evropskom šampionatu nisam uspela da se „pokažem” i osvojim medalju. Toliko sam posle toga sumnjala u sebe, osećala sam ogroman teret. Uvukla se nesigurnost u glavu i toliko mi je bilo poljuljano samopouzdanje, da i kad sam osvojila titulu na Svetskom šampionatu, nisam mogla da se radujem. Prva reakcija je bila da mi je pao kamen sa srca. Oslobodila sam se težine samoispitivanja koju sam mesecima nosila. Bila sam u nekoj vrsti šoka. Tek sad mogu da se radujem i da kažem da je ovo bila fenomenalna godina, i da su sva odricanja dobila smisao.

Bez predaha, Nadica nastavlja...

- Ali, nema vremena za radovanje. Naredna će da bude još teža. Želimo svi u timu da se kvalifikujem na Olimpijske igre i daćemo sve od sebe. Već smo počeli pripreme. Pokušavam da se u glavi pripremim na tempo koji predstoji. Nemam iluzija da ću u potpunosti moći da se oslobodim svih sumnji, ali sam svesna da je samodisciplina najvažnija. Moram da istrajem, a na završetku 2023. videćemo o čemu ćemo da pričamo, da li sam se kvalifikovala. Punom parom idemo dalje.

Šampionski put je počeo kad je Nadica imala samo 6 godina - uz brata i sestru.

- Čuli smo za treninge u školi „Lazar Savatić”. Sestra koja je bila prvi razred, gledala je demonstracije i pošto smo svi radili sve zajedno, mama nas je svo troje poslala na trening. Rekla nam je da probamo, pa kome se svidi da ostane. Ispostavilo se da smo svo troje ostali. Sestra je posustala tek u srednjoj školi, a brat se držao do početka ove godine. Na kraju je izgurao poslednji deo zbog mene, da bi mi bio blizu i podrška. Čak je i prešao samnom u Galeb. To mi je bilo veoma važno, jer sam bila na klackalici, da li da pređem, ili ne. Brat je ostao uz mene dok nije video da sam se zahuktala i da su se vratili oni prioriteti u sportu koje sam imala.

Dušan je godinu mlađi od Nadice i u mlađim kategorijama držao je tempo sa sestrom. Bio je evropski prvak u kadetima, treći na juniorskom svetskom šampionatu i ima bronzu sa evropskog, juniorskog.

Nadica je ostala i zakoračila krupnim korakom u svet seniora.

- Mislim da je ovo početak, da se zahuktavam. Nadam se da ću istrajati do kraja.

Prelazak u Galeb bio je veliki korak. Doći u klub koji je iznedrio Milicu Mandić, Tijanu Bogdanović, boriti se u Miličinoj kategoriji, nije ni malo jednostavan zadatak. Priče da je Nadica Miličina naslednica su teško breme.

- Ta rečenica da sam njena naslednica, godi, ali i stvara pritisak. Milica je napravila istorijske uspehe, ona je lice ne samo sporta u Srbiji, već i tekvonda u svetu. To je teret, sumnjam da ću moći i približno da postignem iste rezultate, ali se nadam da ću pošto smo u istoj kategoriji, uspeti da donekle opravdam poverenje. U klubu je fenomenalno. Svi imaju neverovatnu energiju. Toliko je tu svetskih „lica”, vrhunskih i dokazanih šampiona, da sam ponosna što sam skupila hrabrosti da napravim iskorak i pređem u Galeb.

U takvoj atmosferi, uspeh je jedini put.

- Kad vidim koliko svi grizu, koliko su posvećeni, koliko rade, to budi u meni želju da se dokažem. Kad vidim koliko se Gale trudi, koliko je posvećen radu i treninzima, koji nikad nisu isti, pomislim da čak ni moj maksimum nije dovoljan. Jović je fanatik, sa toliko znanja i ljubavi prema ovom sportu. Gale jednostavno vuče napred. I kod mene se vidi ogroman napredak. Bilo je napretka i pre medalje, ali sad se taj rad konačno materijalizovao. Sad imam i dokaz onoga čega polako postajem svesna.

Zašto vam je toliko bilo teško da prelomite i da dođete u Galeb?

- To je bilo vreme korone. Moj prelazak u seniorsku konkurenciju doneo mi je sumnje. Lomila sam se kako dalje. To je nešto s čim se mnogo sportista sretne. Prelazak u seniore nije ni malo bezbolan, a pauza koja je nametnuta zbog korone je dodatno pogoršala stvari. Bilo mi je teško na treninzima i počela sam iznenada bez ikakvog razloga da sumnjam u sebe.

Nadica je karijeru počela u Imperijumu, koji je napustila da bi napravila sledeći korak.

- To mi je bilo najteže - da napustim svoj prvi klub. Tu sam provela 14 godina i svi smo bili kao porodica. Bojala sam se da će izgledati kao da sam ostavila kolege i drugove. Međutim, morala sam da budem odgovorna prema sebi. Morala sam da napravim iskorak da bih za četiri godine mogla da pogledam sebe u oči i da znam da sam učinila sve što sam mogla. Počela sam da stagniram, i morala sam da menjam nešto. Trebalo je da nađem nekoga da mi pokaže kao da napredujem. Jedina mogućnost za to u Srbiji je Dragan Jović i Galeb. To je jedan od najboljih klubova u svetu.

Koliko je bilo teško odlučiti, tako je realizacija bila laka.

- Celu tu ekipu sam znala. I zapanjujuće brzo i lako je prošao prelazak. Uklopila sam se za dan. Mislim da je to bila sudbina. Čim sam došla u klub, znala sam da je to prava odluka. Nisam se pokajala ni jednog trenutka. Svetsko zlato je dokaz da je sve to vredelo. Svi izbori koje sam napravila su se pokazali dobrim.

Trenirate u sredini koja okuplja najuspešnije, borite se vrhunskoj konkurenciji, kako se nosite sa pritiskom?

- To je segment sa kojim najteže izlazim na kraj. Ne zato što osećam opterećenje zbog okoline, već zato što to dolazi iznutra. Sebi postavljam ogromna očekivanja. Sećam se u juniorskoj konkurenciji, valjda smo tad još nezreli, samo sam išla od takmičenja do takmičenja, osvajala medalje, sve je išlo super, nisam razmišljala. Ali kad pređeš u seniore, drugačije je. Moja prva godina je bila izuzetno uspešna. Ne znam da li sam nekoliko borbi izgubila. Međutim, kad si tako dobar, svi te gledaju. Proučavaju te i pročitaju. I onda dođe jedan turnir, drugi a rezultati nisu kao pre, i javlja se sumnja. Onda je došao kovid, stagnirala sam s treninzima, teško je održavati težinu. Ta sumnja raste iz dana u dan. Promena kluba donela je još nedoumica i samopreipitivanja, a u maju, kad sam ostala bez postolja na Evropskom prvenstvu, sve je eksplodiralo.

Tad je usledila prekretnica?

- Pre Evropskog sam utuvila u glavu da ako sad ne uzmem medalju, sve to što sam radila je bilo uzalud, sve će propasti. Međutim, „neko odozgo” je pokazao da je život više od melodrame. Naučila sam da jedan poraz nije kraj sveta i to tako što sam izgubila meč za medalju. Sve mi se srušilo, samo sam se pitala, zašto ja, zašto se ne vidi napredak? Psihički bilo je teško vratiti se i nastaviti sa radom istim tempom.

Ipak, Nadica je stegla petlju.

- Nisam imala pauzu za leto. Nastavila sam da radim. Sumnja nije nestala, jer sam perfekcionista koji smatra da uvek može bolje, ali našla sam način da me ne sputa. Verujem Galetu i potpuno sam isključila to šta mislim o sebi. Prepustila sam da trener preuzme vođstvo. Prepustila sam se njegovim savetima, taktici, strategiji. Ima moje puno poverenje i to me je vodilo do medalje.

Ističe i da je knjiga „Pazi koga vuka hraniš”, Kenana Crnkića, pomoglo da sagleda širu sliku.

-Shvatila sam da nije tekvondo ceo život, ali i da kad se smirim u životu da mi krene i sa sportom. Kad sam početkom godine povredila ruku, našla sam utehu u njegovim pričama. Nikad ne znate šta život nosi i sve, čak i problemi, vode ka nekom krajnjem dobru. Možda mi je ta povreda i bila potrebna, da se odvojim od treninga, da se odmorim. Sad kad gledam iz perspektive svetskog šampiona na kraju godine, ima smisla.

Kakav je pogled na 2023?

- Moram da priznam da sam jako uplašena. Već mi je bilo teško da se vratim posle svetskog, jer je pauza bila kratka. Bojala sam se da li ću i fizički i psihički moći da uhvatim dah. Međutim, tu je Dragan Jović, sve sam njemu prepustila. Čak i u kojoj ću kategoriji raditi, tako da je moje samo da budem disciplinovana i da treniram. U Galebu imamo taj luksuz da nemamo opterećenja sa strane. Naše je da treniramo i da se hranimo dobro i da mislimo pozitivno. Verujem Galetu u njegovom radu. Dokazao je da ume da dovede sportiste do Olimpijskih igara i do zlata. I Gale kaže, najvažnije je da se kvalifikujemo, lako ćemo se spremiti posle. Taj put je izuzetno težak. Sve četiri godine moramo konstantno da budemo u vrhu. Nema tu brojanja bodova. Moraš na svim takmičenjima da budeš u vrhu, bez predaha i da tako uđeš u prvih pet pred Igre. Nadam se da ćemo na kraju 2023. ponovo razgovarati i da ćemo tad pričati o planovima za Pariz 2024 - zaključila je Nadica Božanić.