Историјске књиге теквонда у Србији се из године у годину преправљају, јер се стално помера летвица успеха. Кад су олимпијске медаље и светска одличја код жена постала стварност с континуитетом, на ред су дошли и мушкарци.
Први мушкарац који је у добоку Србије освојио златну медаљу на Светског шампионату био је Махди Ходабахши. Ове године на планетарној смотри у мексичкој Гвадалахари, Махди је по други пут у каријери био на највишем степенику победничког постоља, поновивши подвиг из 2015, кад се борио за Иран.
На путу ка злату у Мексику, Ходабахши је у свих пет мечева тријумфовао у обе рунде. До злата је стигао неокрзнут. Успех за Махдија има двоструки значај. Уследио је у години у којој је имао операцију задњих укрштених лигамената колена и суочио се са озбиљном сумњом да ли ће моћи да се врати.
- Увек је тешко вратити се после повреде, поготово што је била веома озбиљне природе. Спортисти су свесни колико је тешко проћи такве операције. Трудио сам се да поштујем цео програм опоравка, да пружим 100 одсто и више. Увек верујем да могу да постигнем највише. Кад изађем на борилиште, не посустајем до краја, који год да је резултат - рекао је Махди.
Размак између два светска злата је седам година. То је веома дуг период за спортисту. Како поредите та два искуства?
- Са једне стране је тешко, јер сам старији и имам више повреда које су лечене, али с друге стране искуство долази до изражаја. На нивоу најбољих бораца на свету, међусобно се познајемо и знамо шта да очекујемо једни од других. Добра стратегија је изузетно битна. Заједно са Драганом Јовићем смо направили добру стратегију за сваку борбу на Светском првенству, што је један од разлога доласка до златне медаље. Ништа нисмо препустили случају!
Ипак, успех није свуда подједнако одјекнуо.
- Оно што сам очекивао је можда више подршке потенцијалних спонзора после освајања златне медаље на Светском првенству, прве мушке медаље за Србију. После 20 година освојио сам и прво злато на Европском шампионату у мушкој конкуренцији. Ниједан пут професионалног спортисте ка врху није лаган и једноставан. Није све у новцу, али, подршка је битна, како бисмо се на остваривање циља посветили без оптерећења које носи животни проблеми.
ПРВИ КОРАЦИ НА ТАТАМИЈУ
Махдијев отац био је теквондо тренер.
- Почео сам да тренирам јако млад. Отац је имао клуб и малтене сам ушао у салу кад сам проходао. Немам идоле, увек сам се трудио да будем најбољи и да покажем најбоље од себе, да истакнем вештине које сам савладао. Оно у чему уживам су путовања и пријатељи које срећем по свету. И дефинитивно храна, волим да пробам нову храну и нове укусе.
Какав је био ваш први контакт са Србијом?
- Први пут кад сам се сусрео са Србијом било је пре десет година, тада сам дошао на „Галебов трофеј” са репрезентацијом Ирана. Нисам пуно знао, али није било тешко адаптирати се, будући да има много сличности са Ираном. Људи су отворени, породични, и то је нешто што ми највише прија.
Сигурно је да постоје и разлике?
- Колико год то чудно звучало, али нема пуно разлике. Мислим да је то велика заблуда коју људи имају јер не путују у Иран тако често.
Можда неки детаљи...
- То је начин на који људи возе и какве су улице је заправо нешто што је другачије него у Ирану. Трамвајске шине на сред улице је нешто што ми немамо у Ирану, и нисам знао да ли је у реду да пређем преко њих, или не.
У СРБИЈИ ЗБОГ СУПРУГЕ ТАЊЕ
Како је уопште дошло до тога да добијете наше држављанство?
- У Србију сам дошао искључиво због супруге. Одлучили смо да наставимо живот овде и идеја о наставку спорта није била приоритет, нити је био разлог доласка у Србију. Међутим, Драгана Јовића знам од раније, моја супруга Тања је била дугогодишњи репрезентативац и члан ТК Галеб, самим тим смо Гале и ја дошли до закључка да могу да наставим каријеру у Србији. На реализацији тога сам веома захвалан Галету, Министарству спорта, Олимпијском комитету и Теквондо асоцијацији.
Осим Београда, колико познајете Србију?
- Будући да немам много прилике за одмор, максимално се трудим да то време искористим да спавам и припремим тело за следећи тренажни период. Када завршим каријеру биће времена за све, сада је битно да се фокусирам на циљ. Али, породично волимо да отпутујемо негде у природу, да одемо на Фрушку гору, или посетимо околину Београда, прошетамо с псом. Такође, увек пријатеље који посећују Београд одведем на Калемегдан или негде на реку, то је већ постала традиција.
Шта вам недостаје из Ирана?
- Свакако породица и пријатељи, али и храна. Апсолутно сам неко ко воли да једе и на жалост иранска храна не може да се набави у Србији, или негде у околним земљама, то су наша специфична традиционална јела.
Где сте се ваша супруга Тања и ви упознали?
- Срели смо се у кампу пре девет година у Врњачкој Бањи, на традиционалном „Галебовом летњем кампу”. Фантастично је имати поред себе некога ко верује у вас, подржава вас на сваком кораку, разуме кроз шта све пролази професионални спортиста и веома сам јој захвалан на томе. Верујем да без искрене подршке нема резултата - рекао је на крају Махди Ходабахши.
Пред нама је 2023, а пред Махдијем још један велики циљ и прилика да летвицу успеха помери још више. Предстоје квалификације за Олимпијске игре у Паризу 2024, цела година ће бити испуњена изазовима и беспоштедном борбом за позицију на сваком турниру. На том путу надамо се новим успесима.
УКУС ДОМАЋЕ КУХИЊЕ ЗА КРАТАК ПРЕДАХ
Махдијева животна сапутница је некадашња репрезентативка, тренер и наша некадашња колегиница Тања. Брачни пар Ходабахши је уграбио неколико дана за себе и породицу у Ирану после Светског шампионата.
- После Светског првенства сам са супругом отпутовао у иностранство, посетио породицу и уживао мало у храни која ми је недостајала, а то је ипак иранска. Међутим, нема пуно времена за одмор, наредне две године биће напорне и изазовне и већ смо се вратили у тренажни процес.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
