Istorijske knjige tekvonda u Srbiji se iz godine u godinu prepravljaju, jer se stalno pomera letvica uspeha. Kad su olimpijske medalje i svetska odličja kod žena postala stvarnost s kontinuitetom, na red su došli i muškarci.
Prvi muškarac koji je u doboku Srbije osvojio zlatnu medalju na Svetskog šampionatu bio je Mahdi Hodabahši. Ove godine na planetarnoj smotri u meksičkoj Gvadalahari, Mahdi je po drugi put u karijeri bio na najvišem stepeniku pobedničkog postolja, ponovivši podvig iz 2015, kad se borio za Iran.
Na putu ka zlatu u Meksiku, Hodabahši je u svih pet mečeva trijumfovao u obe runde. Do zlata je stigao neokrznut. Uspeh za Mahdija ima dvostruki značaj. Usledio je u godini u kojoj je imao operaciju zadnjih ukrštenih ligamenata kolena i suočio se sa ozbiljnom sumnjom da li će moći da se vrati.
- Uvek je teško vratiti se posle povrede, pogotovo što je bila veoma ozbiljne prirode. Sportisti su svesni koliko je teško proći takve operacije. Trudio sam se da poštujem ceo program oporavka, da pružim 100 odsto i više. Uvek verujem da mogu da postignem najviše. Kad izađem na borilište, ne posustajem do kraja, koji god da je rezultat - rekao je Mahdi.
Razmak između dva svetska zlata je sedam godina. To je veoma dug period za sportistu. Kako poredite ta dva iskustva?
- Sa jedne strane je teško, jer sam stariji i imam više povreda koje su lečene, ali s druge strane iskustvo dolazi do izražaja. Na nivou najboljih boraca na svetu, međusobno se poznajemo i znamo šta da očekujemo jedni od drugih. Dobra strategija je izuzetno bitna. Zajedno sa Draganom Jovićem smo napravili dobru strategiju za svaku borbu na Svetskom prvenstvu, što je jedan od razloga dolaska do zlatne medalje. Ništa nismo prepustili slučaju!
Ipak, uspeh nije svuda podjednako odjeknuo.
- Ono što sam očekivao je možda više podrške potencijalnih sponzora posle osvajanja zlatne medalje na Svetskom prvenstvu, prve muške medalje za Srbiju. Posle 20 godina osvojio sam i prvo zlato na Evropskom šampionatu u muškoj konkurenciji. Nijedan put profesionalnog sportiste ka vrhu nije lagan i jednostavan. Nije sve u novcu, ali, podrška je bitna, kako bismo se na ostvarivanje cilja posvetili bez opterećenja koje nosi životni problemi.
PRVI KORACI NA TATAMIJU
Mahdijev otac bio je tekvondo trener.
- Počeo sam da treniram jako mlad. Otac je imao klub i maltene sam ušao u salu kad sam prohodao. Nemam idole, uvek sam se trudio da budem najbolji i da pokažem najbolje od sebe, da istaknem veštine koje sam savladao. Ono u čemu uživam su putovanja i prijatelji koje srećem po svetu. I definitivno hrana, volim da probam novu hranu i nove ukuse.
Kakav je bio vaš prvi kontakt sa Srbijom?
- Prvi put kad sam se susreo sa Srbijom bilo je pre deset godina, tada sam došao na „Galebov trofej” sa reprezentacijom Irana. Nisam puno znao, ali nije bilo teško adaptirati se, budući da ima mnogo sličnosti sa Iranom. Ljudi su otvoreni, porodični, i to je nešto što mi najviše prija.
Sigurno je da postoje i razlike?
- Koliko god to čudno zvučalo, ali nema puno razlike. Mislim da je to velika zabluda koju ljudi imaju jer ne putuju u Iran tako često.
Možda neki detalji...
- To je način na koji ljudi voze i kakve su ulice je zapravo nešto što je drugačije nego u Iranu. Tramvajske šine na sred ulice je nešto što mi nemamo u Iranu, i nisam znao da li je u redu da pređem preko njih, ili ne.
U SRBIJI ZBOG SUPRUGE TANjE
Kako je uopšte došlo do toga da dobijete naše državljanstvo?
- U Srbiju sam došao isključivo zbog supruge. Odlučili smo da nastavimo život ovde i ideja o nastavku sporta nije bila prioritet, niti je bio razlog dolaska u Srbiju. Međutim, Dragana Jovića znam od ranije, moja supruga Tanja je bila dugogodišnji reprezentativac i član TK Galeb, samim tim smo Gale i ja došli do zaključka da mogu da nastavim karijeru u Srbiji. Na realizaciji toga sam veoma zahvalan Galetu, Ministarstvu sporta, Olimpijskom komitetu i Tekvondo asocijaciji.
Osim Beograda, koliko poznajete Srbiju?
- Budući da nemam mnogo prilike za odmor, maksimalno se trudim da to vreme iskoristim da spavam i pripremim telo za sledeći trenažni period. Kada završim karijeru biće vremena za sve, sada je bitno da se fokusiram na cilj. Ali, porodično volimo da otputujemo negde u prirodu, da odemo na Frušku goru, ili posetimo okolinu Beograda, prošetamo s psom. Takođe, uvek prijatelje koji posećuju Beograd odvedem na Kalemegdan ili negde na reku, to je već postala tradicija.
Šta vam nedostaje iz Irana?
- Svakako porodica i prijatelji, ali i hrana. Apsolutno sam neko ko voli da jede i na žalost iranska hrana ne može da se nabavi u Srbiji, ili negde u okolnim zemljama, to su naša specifična tradicionalna jela.
Gde ste se vaša supruga Tanja i vi upoznali?
- Sreli smo se u kampu pre devet godina u Vrnjačkoj Banji, na tradicionalnom „Galebovom letnjem kampu”. Fantastično je imati pored sebe nekoga ko veruje u vas, podržava vas na svakom koraku, razume kroz šta sve prolazi profesionalni sportista i veoma sam joj zahvalan na tome. Verujem da bez iskrene podrške nema rezultata - rekao je na kraju Mahdi Hodabahši.
Pred nama je 2023, a pred Mahdijem još jedan veliki cilj i prilika da letvicu uspeha pomeri još više. Predstoje kvalifikacije za Olimpijske igre u Parizu 2024, cela godina će biti ispunjena izazovima i bespoštednom borbom za poziciju na svakom turniru. Na tom putu nadamo se novim uspesima.
UKUS DOMAĆE KUHINjE ZA KRATAK PREDAH
Mahdijeva životna saputnica je nekadašnja reprezentativka, trener i naša nekadašnja koleginica Tanja. Bračni par Hodabahši je ugrabio nekoliko dana za sebe i porodicu u Iranu posle Svetskog šampionata.
- Posle Svetskog prvenstva sam sa suprugom otputovao u inostranstvo, posetio porodicu i uživao malo u hrani koja mi je nedostajala, a to je ipak iranska. Međutim, nema puno vremena za odmor, naredne dve godine biće naporne i izazovne i već smo se vratili u trenažni proces.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
