Живко Гоцић: Злато у Рију - круна каријере!

Нема медаље и трофеја који у ватерполо каријери није освојио. Као играч предводио је Србију до неслућених висина и уписао је име у вечност.

Олимпијски шампион, светски и европски првак, само су неки од епитета које с поносом носи Живко Гоцић, прослављени ватерполиста, сада тренер Новог Београда.

Вратио се после више од деценије на родну груду и ставио се у службу бољитку спорта у Србији.

- Повратак гледам из два аспекта. Што се тиче породичног, живели смо дуго у иностранству. Динамика живота и дневнх обавеза је другачија, ту су деца, доста је све теже у односу на Солнок, јер су дистанце веће. То уме да буде фрустрирајуће, али први пут после много година спавам у свом кревету - рекао је Гоцић. - Што се тиче професионалне стране, ту нема превише промена. Свестан сам да сам из Солнока који је респектабилан клуб у Европи, дошао у тим који такође има притисак резултата.

Гоцић је објаснио на који начин је дошло до првог контакта са Новим Београдом.

- Одлучио сам у децембру прошле године да нећу да останем у Солноку, осетио сам да је потребна промена. До првог званичног контакта дошло је после Ф8, а пре тога сам разговарао са њима, кад је отишао Влада Вујасиновић, али није било ничег конкретног.

На клупи је Гоцић заменио сјајног Игора Милановића који је постигао велике резултате са клубом за само неколико месеца.

- Игор је велики тренер и пре свега легенда нашег спорта. То знање је доказао и на клупи у више наврата, тако да је веома захтевно наследити га.

Гоцић је после сјајне играчке каријере постао тренер 2018. пошто је преузео Солнок. Као „највећег кривца“ што је упловио у тренерске воде упутио је на Дејана Савића, бившег легендарног селектора Србије и актуелног тренера Црвене звезде.

- Причао сам пре десетак година и са Владом Вујасиновићем, Игором Милановићем. Деки је највећи кривац, саветовао ми је да радим на себи. Давао ми је литературу из психологије, на шта да обратим пажњу. Са Владом сам причао о тактици и припреми. Тренер у Солноку Чеш Шандор, ког сам наследио, много је утицао на мене.

Имао је Гоцић још годину дана играчког уговора, кад је добио понуду да преузмем тим.

- У Солноку су хтели да промени тренера. Први човек ког сам звао је Дејан, који је рекао да немам шта да размиљшам. Пре тога сам у савезу радио с млађим категоријама, а неки од њих играју сад код мене. Игор и Деки су ме тренирали, па Удовичић, Нена Манојловић ме је тренирао пуних 10 година.

О тежини тренерског заната, Гоцић је сазнао брзо.

- Све сам схватио трећи дан, то је дијаметрално супротно од играња, много је захтевније. Играо сам дуго на врхунском нивоу па могу да упоредим та радна места. Бити играч има тежину, али уживао сам, радио сам оно што волим. Раније кад завршим тренинга искључим рецепторе за ватерполо, одем кући и будем са породицом, а сад сам 24 сата у том моду. Некад је мало 24 сата.

Гоцић је поред Уроша Стевановића, садашњег селектора Делфина, био главни кандидат да преузме кормило репрезентације по одласку Савића. Стевановић и Гоцић веома се добро познају.

- Чуо сам се са Урошем. Били смо цимери, другови смо скоро 30 година. Радили смо заједно, био је у репрезентацији и у Партизану код Игора, ишли смо заједно у гимназију. Поштујем га као тренера, пре свега као пријатеља. Има моју подршку. Наравно да бих волео да будем селектор, да ли ће се то десити, не знам. Моја енергија је усмерена на Нови Београд.

Кад је реч о актуелном шампиону Србије, игра тима делује све боље. Година је завршена на прави начин – победом у дербију Лиге шампиона над Брешом.11:9

- Најважније је да напредујемо, сезона је дугачка и велики су напори стављени пред играче. Прошла сезона била је тешка, репрезентативно лето није крунисано резултатима на које смо навикли. Све то је оставило данак на играче. За очекивати је било да неће све бити сјајно на почетку. Са тренерске стране фалио је припреми период. То је најважнија ствар у спорту. Не желим алиби, јер је тако било свима. Пробали смо да направимо добар програм и да кроз турнир пре почетка сезоне и касније кроз утакмице направимо базу за оно што ће нас очекивати после Нове године. Падова ће бити, али важно је да не потраје.

Занимљива је ситуација у којој се нашао Гоцић пошто је постао тренер бившим саиграчима. У Солноку је био са Миланом Алексићем, Филипом Филиповићем и Андријом Прлаиновићем, док су у Новом Београду Душан Мандић, Душко Пијетловић, Никола Јакшић, браћа Страхиња и Виктор Рашовић, Радомир Драшовић...

- Што се тиче млађих играча, немам тај осећај. Познајем их откад су били дечаци, ушли су у репрезентацију кад сам био на заласку каријере. Они су вансеријски момци ван базена, излишно је говорити о њиховим играчким квалитетима. Хијерархијски смо ипак били мало другачије подешени, био сам старији и капитен и онда се с те стране није много променило. Изразито их поштујем као играче и људе, никад не заборављам да смо играли заједно, али ми није чудно јер ипак постоји 10, 15 година разлике. Теже ми је било да радим с Миланом Алексићем и Андријом Прлаиновићем у Солноку, и после са Душком Пијетловићем и Филипом Филиповићем. Они су ближи генерацијски.

Пре неколико месеци од репрезентације Србије су се опростили шесторица величанствених: Филиповић, Прлаиновић, Алексић, Митровић и браћа Пијетловић.

Гоцић, уз Никића, се опростио од Делфина крајем 2016. после освајања злата на Играма у Рио де Жанеиру.

- Припреме, такмичења, победе и порази оставили су велики утицај. То је нешто у чему сам максимално уживао, али тога ниси свестан док то преживљаваш. Безбрижност да си сигуран да си на правом месту, међу својима, та енергија је лепа и гура те напред, то памтим и носим у срцу. Период у репрезентацији као играча памтим по лепим треницума, али не нужно кроз медаље којих је хвала Богу било, већ кроз тренинг, заједништво, дружење, бивстовање у тој атмосфери – то је најлепша успомена. Захвалан сам што сам имао прилику да будем део тог колектива и будем капитен. Рио је обележио моју каријеру, не само мени, већ свима који су били део те приче. То је круна озбиљног рада и посвећености. Не треба заборавити ни СП у Риму 2009. и смену генерације. То нам је свима променило каријере и после тога смо ишли ка бољем.

У животу и каријери сваког спортисте, поред оних лепих, постоје и успомене које би желели да забораве.

- У млађим репрезентативним селекцијам нисам имао много наступа. Био сам при првом тиму Партизана. Везали су се болест, повреде, био сам одвојен од базена неко време. Био сам спреман да престанем да играм, током друге године средње школе. Покојни Нена Манојловић одвратио ме је од тога. Нена је много утицао на мене. Кроз каријеру сам га се више плашио, чак га нисам волео да не употребим грубљу реч. Захвалан сам на томе што ме је тренирао 10 година. Тренере није занимало да их волимо, битно им је да си бољи играч.

Светско првенство у Барселони 2013. било је несрећно, присећа се Гоцић.

- У савезу је владао хаос, није било председника. Отишли смо на Светско без опреме. Дошао је Деки, имали смо неку енергију, седмо место нас је уздрмало.

Играње у Русији за Динаму било је стресно, сматра Гоцић.

- Прва година била је коректна, али следеће дошао је нови тренер и правила се јака екипа, а резултати су били катастрофални. Прва тренерска година у Солноку била је тешка. Направили смо резултатски успех, али дешавали су се порази. Фалио нам је бод за Ф8 у Лиги шампиона, били смо трећи у првенству и Купу.

Гоцићева новогодишња порука је: „Верујте у себе и свој рад”!

- Верујем у рад на себи и унапређивању особина. Рад је нешто што те враћа на фабричка подешавања, чак и кад нешто не иде, опет можеш да се вратиш на нулти ниво и почнеш да напредујеш. Чак и кад се спустиш, можеш да се вратиш на тачку из које можеш напред.