Živko Gocić: Zlato u Riju - kruna karijere!

Nema medalje i trofeja koji u vaterpolo karijeri nije osvojio. Kao igrač predvodio je Srbiju do neslućenih visina i upisao je ime u večnost.

Olimpijski šampion, svetski i evropski prvak, samo su neki od epiteta koje s ponosom nosi Živko Gocić, proslavljeni vaterpolista, sada trener Novog Beograda.

Vratio se posle više od decenije na rodnu grudu i stavio se u službu boljitku sporta u Srbiji.

- Povratak gledam iz dva aspekta. Što se tiče porodičnog, živeli smo dugo u inostranstvu. Dinamika života i dnevnh obaveza je drugačija, tu su deca, dosta je sve teže u odnosu na Solnok, jer su distance veće. To ume da bude frustrirajuće, ali prvi put posle mnogo godina spavam u svom krevetu - rekao je Gocić. - Što se tiče profesionalne strane, tu nema previše promena. Svestan sam da sam iz Solnoka koji je respektabilan klub u Evropi, došao u tim koji takođe ima pritisak rezultata.

Gocić je objasnio na koji način je došlo do prvog kontakta sa Novim Beogradom.

- Odlučio sam u decembru prošle godine da neću da ostanem u Solnoku, osetio sam da je potrebna promena. Do prvog zvaničnog kontakta došlo je posle F8, a pre toga sam razgovarao sa njima, kad je otišao Vlada Vujasinović, ali nije bilo ničeg konkretnog.

Na klupi je Gocić zamenio sjajnog Igora Milanovića koji je postigao velike rezultate sa klubom za samo nekoliko meseca.

- Igor je veliki trener i pre svega legenda našeg sporta. To znanje je dokazao i na klupi u više navrata, tako da je veoma zahtevno naslediti ga.

Gocić je posle sjajne igračke karijere postao trener 2018. pošto je preuzeo Solnok. Kao „najvećeg krivca“ što je uplovio u trenerske vode uputio je na Dejana Savića, bivšeg legendarnog selektora Srbije i aktuelnog trenera Crvene zvezde.

- Pričao sam pre desetak godina i sa Vladom Vujasinovićem, Igorom Milanovićem. Deki je najveći krivac, savetovao mi je da radim na sebi. Davao mi je literaturu iz psihologije, na šta da obratim pažnju. Sa Vladom sam pričao o taktici i pripremi. Trener u Solnoku Češ Šandor, kog sam nasledio, mnogo je uticao na mene.

Imao je Gocić još godinu dana igračkog ugovora, kad je dobio ponudu da preuzmem tim.

- U Solnoku su hteli da promeni trenera. Prvi čovek kog sam zvao je Dejan, koji je rekao da nemam šta da razmiljšam. Pre toga sam u savezu radio s mlađim kategorijama, a neki od njih igraju sad kod mene. Igor i Deki su me trenirali, pa Udovičić, Nena Manojlović me je trenirao punih 10 godina.

O težini trenerskog zanata, Gocić je saznao brzo.

- Sve sam shvatio treći dan, to je dijametralno suprotno od igranja, mnogo je zahtevnije. Igrao sam dugo na vrhunskom nivou pa mogu da uporedim ta radna mesta. Biti igrač ima težinu, ali uživao sam, radio sam ono što volim. Ranije kad završim treninga isključim receptore za vaterpolo, odem kući i budem sa porodicom, a sad sam 24 sata u tom modu. Nekad je malo 24 sata.

Gocić je pored Uroša Stevanovića, sadašnjeg selektora Delfina, bio glavni kandidat da preuzme kormilo reprezentacije po odlasku Savića. Stevanović i Gocić veoma se dobro poznaju.

- Čuo sam se sa Urošem. Bili smo cimeri, drugovi smo skoro 30 godina. Radili smo zajedno, bio je u reprezentaciji i u Partizanu kod Igora, išli smo zajedno u gimnaziju. Poštujem ga kao trenera, pre svega kao prijatelja. Ima moju podršku. Naravno da bih voleo da budem selektor, da li će se to desiti, ne znam. Moja energija je usmerena na Novi Beograd.

Kad je reč o aktuelnom šampionu Srbije, igra tima deluje sve bolje. Godina je završena na pravi način – pobedom u derbiju Lige šampiona nad Brešom.11:9

- Najvažnije je da napredujemo, sezona je dugačka i veliki su napori stavljeni pred igrače. Prošla sezona bila je teška, reprezentativno leto nije krunisano rezultatima na koje smo navikli. Sve to je ostavilo danak na igrače. Za očekivati je bilo da neće sve biti sjajno na početku. Sa trenerske strane falio je pripremi period. To je najvažnija stvar u sportu. Ne želim alibi, jer je tako bilo svima. Probali smo da napravimo dobar program i da kroz turnir pre početka sezone i kasnije kroz utakmice napravimo bazu za ono što će nas očekivati posle Nove godine. Padova će biti, ali važno je da ne potraje.

Zanimljiva je situacija u kojoj se našao Gocić pošto je postao trener bivšim saigračima. U Solnoku je bio sa Milanom Aleksićem, Filipom Filipovićem i Andrijom Prlainovićem, dok su u Novom Beogradu Dušan Mandić, Duško Pijetlović, Nikola Jakšić, braća Strahinja i Viktor Rašović, Radomir Drašović...

- Što se tiče mlađih igrača, nemam taj osećaj. Poznajem ih otkad su bili dečaci, ušli su u reprezentaciju kad sam bio na zalasku karijere. Oni su vanserijski momci van bazena, izlišno je govoriti o njihovim igračkim kvalitetima. Hijerarhijski smo ipak bili malo drugačije podešeni, bio sam stariji i kapiten i onda se s te strane nije mnogo promenilo. Izrazito ih poštujem kao igrače i ljude, nikad ne zaboravljam da smo igrali zajedno, ali mi nije čudno jer ipak postoji 10, 15 godina razlike. Teže mi je bilo da radim s Milanom Aleksićem i Andrijom Prlainovićem u Solnoku, i posle sa Duškom Pijetlovićem i Filipom Filipovićem. Oni su bliži generacijski.

Pre nekoliko meseci od reprezentacije Srbije su se oprostili šestorica veličanstvenih: Filipović, Prlainović, Aleksić, Mitrović i braća Pijetlović.

Gocić, uz Nikića, se oprostio od Delfina krajem 2016. posle osvajanja zlata na Igrama u Rio de Žaneiru.

- Pripreme, takmičenja, pobede i porazi ostavili su veliki uticaj. To je nešto u čemu sam maksimalno uživao, ali toga nisi svestan dok to preživljavaš. Bezbrižnost da si siguran da si na pravom mestu, među svojima, ta energija je lepa i gura te napred, to pamtim i nosim u srcu. Period u reprezentaciji kao igrača pamtim po lepim trenicuma, ali ne nužno kroz medalje kojih je hvala Bogu bilo, već kroz trening, zajedništvo, druženje, bivstovanje u toj atmosferi – to je najlepša uspomena. Zahvalan sam što sam imao priliku da budem deo tog kolektiva i budem kapiten. Rio je obeležio moju karijeru, ne samo meni, već svima koji su bili deo te priče. To je kruna ozbiljnog rada i posvećenosti. Ne treba zaboraviti ni SP u Rimu 2009. i smenu generacije. To nam je svima promenilo karijere i posle toga smo išli ka boljem.

U životu i karijeri svakog sportiste, pored onih lepih, postoje i uspomene koje bi želeli da zaborave.

- U mlađim reprezentativnim selekcijam nisam imao mnogo nastupa. Bio sam pri prvom timu Partizana. Vezali su se bolest, povrede, bio sam odvojen od bazena neko vreme. Bio sam spreman da prestanem da igram, tokom druge godine srednje škole. Pokojni Nena Manojlović odvratio me je od toga. Nena je mnogo uticao na mene. Kroz karijeru sam ga se više plašio, čak ga nisam voleo da ne upotrebim grublju reč. Zahvalan sam na tome što me je trenirao 10 godina. Trenere nije zanimalo da ih volimo, bitno im je da si bolji igrač.

Svetsko prvenstvo u Barseloni 2013. bilo je nesrećno, priseća se Gocić.

- U savezu je vladao haos, nije bilo predsednika. Otišli smo na Svetsko bez opreme. Došao je Deki, imali smo neku energiju, sedmo mesto nas je uzdrmalo.

Igranje u Rusiji za Dinamu bilo je stresno, smatra Gocić.

- Prva godina bila je korektna, ali sledeće došao je novi trener i pravila se jaka ekipa, a rezultati su bili katastrofalni. Prva trenerska godina u Solnoku bila je teška. Napravili smo rezultatski uspeh, ali dešavali su se porazi. Falio nam je bod za F8 u Ligi šampiona, bili smo treći u prvenstvu i Kupu.

Gocićeva novogodišnja poruka je: „Verujte u sebe i svoj rad”!

- Verujem u rad na sebi i unapređivanju osobina. Rad je nešto što te vraća na fabrička podešavanja, čak i kad nešto ne ide, opet možeš da se vratiš na nulti nivo i počneš da napreduješ. Čak i kad se spustiš, možeš da se vratiš na tačku iz koje možeš napred.