Лука Аџић искрено о одрастању под рефлекторима, оцу Ивану, породичној трагедији, Чукаричком, растанку са Звездом...

Од рођења је морао да живи под светлима рефлектора, да се носи са популарношћу оца и још већом славом деде. Ипак, то га није спутало да живи своје снове. Успео је да изгради име и храбро стане на фудбалску сцену, прво у Црвеној звезди, потом у Андерлехту, Цволеу, Анкарагучуу, а од лета 2022. у Чукаричком.

Лука Аџић је на Баново брдо стигао без много помпе. Скоро па инкогнито, јер су околности тако налагале. Ипак, без сумње био је највеће и најатрактивније појачање Чукаричког минулог лета. Мада, у клубу још увек чекају на правог Аџу, односно да се покаже у најбољем издању.

- Нисам много размишљао кад сам добио позив из Чукаричког. Знао сам да је стабилан клуб, заслужено годинама на трећој позицији у Србији. Размишљао сам да би требало поново да играм нападачки фудбал и тражио средину која то може да ми омогући. Чукарички је управо тај клуб. Пресрећан сам на Бановом брду. Иако сам имао понуда из иностранства, нисам се двоумио. Ово је најбоља опција за мене – истакао је Лука Аџић, крилни нападач Чукаричког.

Неки сматрају да сте направили корак уназад повратком у српски фудбал?

- Баш напротив. Можда тако некоме изгледа, мени не. Иако сам млад, имам довољно искуства, свашта сам прошао кроз каријеру и знам шта је добро за мене. Некад у животу мораш да направиш, како то други кажу, тај корак уназад да би отишао два напред. За мене Чукарички није корак назад, то је клуб који се бори за прва три места, излазак у Европу. У Холандији сам играо за средину табеле и опстанак, а овде је прича другачија, зато је Чукарички права опција.

Да ли сте погрешили што сте млади отишли из Србије?

- Не. Рано сам ушао у први тим Звезде, имао сам добру сезону и позив великог клуба, Андерлехта. То се не одбија. Нисам погрешио, упркос томе што се касније коцкице нису поклопиле, мада сам можда и ја крив. Био сам млад, недовољно зрео. С друге стране, било је и до фактора среће. У великим клубовима ти се једном или два пута отвори могућност и уколико је не искористиш после тога је тешко.  Пратиле су ме повреде, породична трагедија…

Поменули сте Црвену звезду, да ли постоје шансе да се једног дана вратите у Љутице Богдана?

- Звезда је моја љубав, клуб за који навијам од детињства. Моја друга кућа, ту сам одрастао, буквално сам прошао све категорије, играо у првом тиму. Отишао сам и ...

Било је доста буре око вашег одласка?

- Тачно, мало смо се неславно растали. Није ту била ни моја кривица. Ипак, ако би дошао тај дан и Звезда ме некада у будућности буде желела, вероватно бих оберучке прихватио позив. Сада не размишљам о томе. Играч сам Чукаричког, фокусиран на садашњи клуб и желим да пружим максимум овде. Нашли су ми се на Бановом брду, пружили огромну подршку, што изузетно ценим. Прихваћен сам феноменално, а све што сам се договорио, председник Обрадовић, директори Матијашевић и Гркинић су испунили.

Отац Иван је често у ложи, да ли вас више критикује или хвали?

- Тата ми је највећи критичар, иако сам свој човек и имам породицу. Некако и даље имамо тај однос отац – син, као да сам још мали. Стално ми указује на грешке и заиста скоро нисам чуо од њега неку похвалу, више ме критикује. Са друге стране то ми је и нормално, јер тиме жели да ми покаже да морам сваким даном да будем бољи. Обојица мислимо да тек долази период где би требало да покажем пун потенцијал и колико вредим.

Ко је бољи играч Иван или Лука?

- Још је рано да се поредимо. Иван је био капитен Звезде, то су нека друга времена, али за сада, ето могу да кажем да је он у предности. Мислим, да ће се то временом променити. Бар се надам.

Како се носите са тим што сте син популарног оца и још популарнијег деде?

- То бреме носим од рођења, не само на фудбалском терену. С једне стране то је олакшавајућа околност, а опет је и тешко. Морао сам да научим да се борим са тим. Од малена осећам тај притисак. Схватио сам да морам више да се трудим, да будем бољи, да би ме људи ценили и прихватили као Луку Аџића, а не као Ивановог сина, или као Шабановог унука. Трудим се да градим своје име. Мислим да успевам у томе. Наравно, задовољство ми је што сам имао таквог деду. Поносан сам и на оца, био је врхунски фудбалер, касније и спортски директор у Звезди.

Ко је имао јачи утицај на вашу каријеру?

- Отац генерално. Деда је ту био као подршка и навијач. Тата је, ипак био фудбалер и фигура у коју сам се више угледао. Био ми је узор и гледао сам да… Не кажем да га копирам. Упијам његове савете и гледам да га учиним задовољним, срећним. Породица верује у мене, они су ми ветар у леђа, као и моја жена. Ипак, за каријеру отац је кључан.

Да ли је некада било дилеме микрофон или фудбал?

- Никада. Фудбал је увек био једина опција.

Знате да певате?

- Не, не, не знам да певам.

Млади сте се остварили у улози родитеља?

- Дете ме је променило. Раније сам бринуо само о себи. Кад дође дете то је друга димензија. Тотално. Све друго остане по страни, дете је најбитније. Млад сам постао родитељ, али сам срећан јер имам златно дете. Надам се да ће ускоро бити моја подршка на стадиону.

Како проводите слободно време?

- Волим да гледам фудбал, спорт генерално, филмове, серије, да проводим време са пријатељима, породицом.

Омиљени филм?

- Кум. Од домаћих Тесна кожа.

Којег спортисту  бисте волели да упознате?

- Новака Ђоковића.

Који инострани клуб највише волите?

- Реал. Од малена волим Мадриђане. Ко дође до тог нивоа да игра тамо, мислим да је то круне каријере.

Могли сте од Луке Јовића да узмете дрес?

- Знамо се Лука и ја добро, били смо заједно у репрезентацији, Звезди. Драго ми је што је успео, играо у Реалу. Није лако доћи до тог клуба.

Коју утакмицу бисте избрисали из каријере?

- Пријатељску са Копром. Доживео сам тешку повреду предњих укрштених лигамената са 17 година. Та утакмица ми је оставила велику трауму.

Која вам је остала у лепом сећању?

- У Звезди сам постигао до сада једини хет-трик против Динама из Врања. Можда бих ту издвојио због статистике. Имам чак и лопту са те утакмице.

Највећа предрасуда о вама?

- Људи генерално имају предрасуду о мени, пре свега јер потичем из познате породице. Мисле да због тога имам привилегије. На терену се трудим да покажем да вредим и да немам протекције. Многи би одустали да су на мом месту, због тог притиска. Зацртао сам одавно себи циљ, морам да покажем да вредим. Знам, моје време тек долази.

Новогодишња жеља?

- Само здравље, све друго је пролазно и решиво. Што се тиче Чукаричког, што мање повреде, више победа, друго или треће место у првенству и освајање Купа Србије – уз осмех је закључио Аџић.