МАЂИОНИЧАР С ЛОПТОМ - Кампацо: Волео бих да додајем као Јокић

Асистенција Факунда Кампаца из другог минута четвртфинала Светског првенства у Кини у ком је Аргентина срушила наше наде и снове о медаљи можда и најбоље сведочи о каквом је уметнику реч.

Додавањем иза леђа поред Стефана Јовића оставио је Делију самог на куцању... Кад се такав потез, на коме би и Харлемовци аплаудирали, изведе на утакмици такве важности, он има невероватну специфичну тежину вреднију од проста два поена на семафору. Разиграва саиграче, повећава самопоуздање и скида притисак, одушевљава навијаче и привлачи неутралну публику на своју страну, а противнику повећава терет на леђима.

- Сећам се првог тренинга кад сам дошао у Денвер... Приликом представљања екипи тренер Мелоун је пустио видео баш са тим додавањем иза леђа – испричао нам је Кампацо, додајући да се Никола Јокић томе осмехнуо.

Та анегдота је навела да одмах упитамо да ли додаје као Јокић.

- Волео бих да могу да асистирам као Никола. Трудио сам се да учим од њега, да гледам како игра, његова кошаркашка интелигенција је невероватна, он је високи играч који види све. После сваког тренинга са њим, бољи сте играч...

Аргентина је по трофејима, схватању игре, уживању на терену, атмосфери у тиму,..., легитимни наследник чувене генерације наше кошарке. Гледајући Гаучосе понекад смо имали утисак да гледамо млађег Ђорђевића, Даниловића, Паспаља, Дивца, Бодирогу...

- Слични смо по страсти са којом играмо, желимо да будемо бољи од свакога, да нам саиграч буде успешан... Дубље гледано, морамо да радимо жестоко, више од других да бисмо остваривали успехе, мислим да и то доприноси да будемо толико страствени.

На констатацију за је и таленат заједнички именитељ играча ових земаља.

- И интелигенција, познавање игре, начин како се крећеш без лопте, како додајеш... Кад сам био дете много сати сам провео учећи како да додајем лопту, па онда како једном руком, затим левом, па како да играм пик-ен-рол. Није то било само један на један и играј... Учили су ме како да се крећем без лопте, да урадим макар и лоше, па коригујемо кроз вежбу. Мислим да је то било битно да схватим како да усрећим саиграча, да имам тајминг да шутеру додам лопту у правом тренутку. Радило се много на детаљима, а то је изузетно важно за играча.

Разговор са плејмејкером који доказује да у кошарци глава и умеће царују и да и момци нижи од 180 имају могућност да дотакну звезде потврдио нам је да му време за адаптацију неће бити потребно. Ни по чему немате утисак да је дошао са друге полулопте, све вас наводи да је „цео живот овде”. Потпуно познато звучи и његова прича о мотивацији коју је имао гледајући славну генерацију репрезентације Аргентине.

- Као дете гледао сам златну генерацију, Мануа, Луиса, Приђонија, Пепе Санчеза... Имали смо срећу да имамо врхунске асове на различитим позицијама. Сећам се да сам, кад би се пренос утакмице завршио, звао саиграче из екипе, комшије, излазио на терен и трудио се да понављам оно што су радили на терену. Покушавао сам да скинем потезе Мануа... У том узрасту било је нестварно, као сан, да би некад могао да достигнем ниво да играм за државни тим. Одрастао сам у нормалном окружењу, не у неком богатом крају, играо сам кошарку зато што ми је било забавно са мојим друговима. Играо сам и фудбал у исто време, али никад нисам помишљао да ћу бити у репрезентацији или да ћу бити професионални кошаркаш. Кад сам се определио да се потпуно посветим кошарци, гледање златне генерације са Мануом на челу, била је огромна мотивација за мене.

Фудбал је у Аргентини изнад свега, али кад га је мајка замолила да се определи за један спорт, избор је пао на кошарку, јер су је тренирали сви његови другови.

Кампацов родни град, Кордоба страствено воли кошарку...

- Некада је у нашем граду био изузетно познат клуб, Атенас, у ком је играло много сјајних играча попут Марсела Миланезија, Пичија Кампање, обојица су била међу најбољим стрелцима лиге. Били су моји хероји, Кордоба је у то време била град кошарке. Фудбал је био посебан, али кошарка је имала место у врху. Кад сам имао 13 или 14 година схватио сам да ће ми бити изузетно тешко да будем професионални у Кордоби и да су ми шансе веће ако се преселим и усмерим сву енергију на кошарку.

Мајка га је подржала и тако је као тинејџер експресно прешао пут од „дечака до човека”.

- Сазрео сам раније, захвалан сам мајци за то што сам довде дошао. Дозволила ми је да покушам, рекла „ради шта желиш, ако успеш биће сјајно, али ако не будеш желео то више да радиш или ако не успеш увек имаш где да се вратиш”. Отишао сам у Мер дел Плату без притиска, већ само да уживам у игрању кошарке.

Одатле се преселио у славни Реал, постао првак Европе, заслужио разна признања, постао један од најбољих асистената Евролиге. На питање да ли у његовој колекцији сребро са СП у Кини има посебно место не трепнувши је одговорио:

- Апсолутно! Сваки успех са државним тимом је нешто посебно. Клуб можеш да промениш сваке или сваке друге, треће године, али репрезентација је једна, тај дрес носиш са поносом сваког лета. Бити са друговима, боље речено браћом, у финалу на шампионату у Кини на ком нико од нас ништа није очекивао је невероватан осећај. Играли смо на врхунском нивоу, против врхунских тимова попут Србије, Шпаније... У финалу нисмо могли да будемо добри, изгубили смо финале, али наш пут до њега са свим добрим и лошим стварима био је нестваран. Сваки пут кад се заврши акција репрезентације, не можемо да дочекамо да се клупска сезона приведе крају да бисмо поново играли заједно. То је менталитет који има наша екипа, па и тренер. Чак и кад не освојиш ништа, увек је репрезентација нешто посебно.

Као дете није могао ни да помисли да ће једног дана играти са Ђинобилијем, Сколом...

- Нисам био ни близу такве помисли. Имао сам обичај да играм видео игрице у којима су они. Играти са златном генерацијом Мануом, Луисом, Ноћионијем, Приђонијем,..., било је остварење сна. Кад сам први пут дошао на припреме на прву селекцију, Лапровитола и ја смо били најмлађи. Нас двојица смо конкурисали за једно место у екипи, јер је Приђони био први плеј. На почетку сам „желео да се фотографишем са њима”, а како су дани пролазили схватили смо колико су та „кошаркашка чудовишта” сасвим природна. Звали су нас да тренирамо, долазили у собе да причају са нама, били су знатижељни за све у вези са нама... Олакшали су нам почетак, много смо научили од њих. Сада ми имамо задатак да покушамо да укључимо нове играче у репрезентацију. Дрес државног тима сам по себи носи притисак, за српске и аргентинске играче, али наш циљ треба да буде да га претворимо у нешто позитивно, добро. То смо научили од златне генерације.

Следеће године је Светско првенство, Аргентина као и Србија треба да направи завршни корак у оверавању визе за Индонезију, Филипине и Јапан. Занимљив је Кампацов став у погледу Мундобаскета.

- Очекујем да ћемо уживати као што смо у Кини. Желим да видим ту жељу у нашим очима и на тренинзима. Имамо сјајног тренера, Приђони је са нама, верујемо у њега и сву енергију ћемо уложити додатно и због њега. Златни су нас научили да сву снагу мораш да уложиш током припрема и да је то једини начин да дођеш у прилику да играш за нешто важно. Мораш да даш максимум на припремама, да се трудиш на сваком тренингу и искористиш га да изградиш нешто ново. Да се заједно са саиграчима бориш. Биће увек слабијих тренинга и лоших утакмица, али све то мора да се преброди тимски, заједништвом... Желео бих да током припрема тим изгради управо тај дух који прави разлику.

Очекивања Звездиних навијача су вашим доласком природно порасла?

- Иста је филозофија као и што смо причали о репрезентацији. Сву енергију морамо да уложимо на тренингу и напредујемо као. Нема индивидуалних ствари, већ само тимских. Тим, а не појединац,  побеђује утакмице и прави велике резултате. Ништа није немогуће, али пут до циља морамо да градимо на тренингу и идемо од дана до дана. Ако радиш добро на тренинзима, добре ствари ће се дешавати и на утакмицама и морамо да верујемо у то. Нема другог начина да се уради нешто – жесток рад и заједнички. Имамо изузетног тренера који је сложио коцкице, безрезервно му верујемо. Не треба да се оптерећујемо са ТОП 8, фајнал-фором... То је далека будућност, морамо да размишљамо о садашњости и како свако од нас може да помогне тиму.

Сталожено говори и кад је реч о жељама за 2023. годину. На питање да ли је то трофеј, одговара:

- Надам се. Али, тешко је освојити нешто, посебно у овако доброј лиги попут Евролиге. Постављам само краткорочне циљева, да се током ове недеље побољшам максимално могуће, не мислим о далекој будућности, за то ће бити времена. Трудим се да мислим како да сву снагу искористим у садашњем тренутку, да уживам у игрању кошарке, овде, баш овог тренутка са Звездом. И наравно да уживам са породицом.

Слушајући вас стиче се утисак да кошарку не доживљавате као посао, већ као игру у којој уживате.

- Наравно. Никад новац није био пресудан за моје одлуке током каријере, трудио сам се да слушам срце и у договору са породицом. И кад сам ишао у НБА знао сам да ћу да изгубим одређену суму новца, али то је био мој сан. Био сам у Реалу који је један од највећих клубова у Европи, али шанса да будем у НБА је пресудила. Волим да играм кошарку, али једнако ми је битно да сам део тима, да путујемо заједно и забављамо се. Бити део екипе је нешто прелепо, можда чак лепше и од магичне игре каква је кошарка – закључио је Кампацо.