MAĐIONIČAR S LOPTOM - Kampaco: Voleo bih da dodajem kao Jokić

Asistencija Fakunda Kampaca iz drugog minuta četvrtfinala Svetskog prvenstva u Kini u kom je Argentina srušila naše nade i snove o medalji možda i najbolje svedoči o kakvom je umetniku reč.

Dodavanjem iza leđa pored Stefana Jovića ostavio je Deliju samog na kucanju... Kad se takav potez, na kome bi i Harlemovci aplaudirali, izvede na utakmici takve važnosti, on ima neverovatnu specifičnu težinu vredniju od prosta dva poena na semaforu. Razigrava saigrače, povećava samopouzdanje i skida pritisak, oduševljava navijače i privlači neutralnu publiku na svoju stranu, a protivniku povećava teret na leđima.

- Sećam se prvog treninga kad sam došao u Denver... Prilikom predstavljanja ekipi trener Meloun je pustio video baš sa tim dodavanjem iza leđa – ispričao nam je Kampaco, dodajući da se Nikola Jokić tome osmehnuo.

Ta anegdota je navela da odmah upitamo da li dodaje kao Jokić.

- Voleo bih da mogu da asistiram kao Nikola. Trudio sam se da učim od njega, da gledam kako igra, njegova košarkaška inteligencija je neverovatna, on je visoki igrač koji vidi sve. Posle svakog treninga sa njim, bolji ste igrač...

Argentina je po trofejima, shvatanju igre, uživanju na terenu, atmosferi u timu,..., legitimni naslednik čuvene generacije naše košarke. Gledajući Gaučose ponekad smo imali utisak da gledamo mlađeg Đorđevića, Danilovića, Paspalja, Divca, Bodirogu...

- Slični smo po strasti sa kojom igramo, želimo da budemo bolji od svakoga, da nam saigrač bude uspešan... Dublje gledano, moramo da radimo žestoko, više od drugih da bismo ostvarivali uspehe, mislim da i to doprinosi da budemo toliko strastveni.

Na konstataciju za je i talenat zajednički imenitelj igrača ovih zemalja.

- I inteligencija, poznavanje igre, način kako se krećeš bez lopte, kako dodaješ... Kad sam bio dete mnogo sati sam proveo učeći kako da dodajem loptu, pa onda kako jednom rukom, zatim levom, pa kako da igram pik-en-rol. Nije to bilo samo jedan na jedan i igraj... Učili su me kako da se krećem bez lopte, da uradim makar i loše, pa korigujemo kroz vežbu. Mislim da je to bilo bitno da shvatim kako da usrećim saigrača, da imam tajming da šuteru dodam loptu u pravom trenutku. Radilo se mnogo na detaljima, a to je izuzetno važno za igrača.

Razgovor sa plejmejkerom koji dokazuje da u košarci glava i umeće caruju i da i momci niži od 180 imaju mogućnost da dotaknu zvezde potvrdio nam je da mu vreme za adaptaciju neće biti potrebno. Ni po čemu nemate utisak da je došao sa druge polulopte, sve vas navodi da je „ceo život ovde”. Potpuno poznato zvuči i njegova priča o motivaciji koju je imao gledajući slavnu generaciju reprezentacije Argentine.

- Kao dete gledao sam zlatnu generaciju, Manua, Luisa, Priđonija, Pepe Sančeza... Imali smo sreću da imamo vrhunske asove na različitim pozicijama. Sećam se da sam, kad bi se prenos utakmice završio, zvao saigrače iz ekipe, komšije, izlazio na teren i trudio se da ponavljam ono što su radili na terenu. Pokušavao sam da skinem poteze Manua... U tom uzrastu bilo je nestvarno, kao san, da bi nekad mogao da dostignem nivo da igram za državni tim. Odrastao sam u normalnom okruženju, ne u nekom bogatom kraju, igrao sam košarku zato što mi je bilo zabavno sa mojim drugovima. Igrao sam i fudbal u isto vreme, ali nikad nisam pomišljao da ću biti u reprezentaciji ili da ću biti profesionalni košarkaš. Kad sam se opredelio da se potpuno posvetim košarci, gledanje zlatne generacije sa Manuom na čelu, bila je ogromna motivacija za mene.

Fudbal je u Argentini iznad svega, ali kad ga je majka zamolila da se opredeli za jedan sport, izbor je pao na košarku, jer su je trenirali svi njegovi drugovi.

Kampacov rodni grad, Kordoba strastveno voli košarku...

- Nekada je u našem gradu bio izuzetno poznat klub, Atenas, u kom je igralo mnogo sjajnih igrača poput Marsela Milanezija, Pičija Kampanje, obojica su bila među najboljim strelcima lige. Bili su moji heroji, Kordoba je u to vreme bila grad košarke. Fudbal je bio poseban, ali košarka je imala mesto u vrhu. Kad sam imao 13 ili 14 godina shvatio sam da će mi biti izuzetno teško da budem profesionalni u Kordobi i da su mi šanse veće ako se preselim i usmerim svu energiju na košarku.

Majka ga je podržala i tako je kao tinejdžer ekspresno prešao put od „dečaka do čoveka”.

- Sazreo sam ranije, zahvalan sam majci za to što sam dovde došao. Dozvolila mi je da pokušam, rekla „radi šta želiš, ako uspeš biće sjajno, ali ako ne budeš želeo to više da radiš ili ako ne uspeš uvek imaš gde da se vratiš”. Otišao sam u Mer del Platu bez pritiska, već samo da uživam u igranju košarke.

Odatle se preselio u slavni Real, postao prvak Evrope, zaslužio razna priznanja, postao jedan od najboljih asistenata Evrolige. Na pitanje da li u njegovoj kolekciji srebro sa SP u Kini ima posebno mesto ne trepnuvši je odgovorio:

- Apsolutno! Svaki uspeh sa državnim timom je nešto posebno. Klub možeš da promeniš svake ili svake druge, treće godine, ali reprezentacija je jedna, taj dres nosiš sa ponosom svakog leta. Biti sa drugovima, bolje rečeno braćom, u finalu na šampionatu u Kini na kom niko od nas ništa nije očekivao je neverovatan osećaj. Igrali smo na vrhunskom nivou, protiv vrhunskih timova poput Srbije, Španije... U finalu nismo mogli da budemo dobri, izgubili smo finale, ali naš put do njega sa svim dobrim i lošim stvarima bio je nestvaran. Svaki put kad se završi akcija reprezentacije, ne možemo da dočekamo da se klupska sezona privede kraju da bismo ponovo igrali zajedno. To je mentalitet koji ima naša ekipa, pa i trener. Čak i kad ne osvojiš ništa, uvek je reprezentacija nešto posebno.

Kao dete nije mogao ni da pomisli da će jednog dana igrati sa Đinobilijem, Skolom...

- Nisam bio ni blizu takve pomisli. Imao sam običaj da igram video igrice u kojima su oni. Igrati sa zlatnom generacijom Manuom, Luisom, Noćionijem, Priđonijem,..., bilo je ostvarenje sna. Kad sam prvi put došao na pripreme na prvu selekciju, Laprovitola i ja smo bili najmlađi. Nas dvojica smo konkurisali za jedno mesto u ekipi, jer je Priđoni bio prvi plej. Na početku sam „želeo da se fotografišem sa njima”, a kako su dani prolazili shvatili smo koliko su ta „košarkaška čudovišta” sasvim prirodna. Zvali su nas da treniramo, dolazili u sobe da pričaju sa nama, bili su znatiželjni za sve u vezi sa nama... Olakšali su nam početak, mnogo smo naučili od njih. Sada mi imamo zadatak da pokušamo da uključimo nove igrače u reprezentaciju. Dres državnog tima sam po sebi nosi pritisak, za srpske i argentinske igrače, ali naš cilj treba da bude da ga pretvorimo u nešto pozitivno, dobro. To smo naučili od zlatne generacije.

Sledeće godine je Svetsko prvenstvo, Argentina kao i Srbija treba da napravi završni korak u overavanju vize za Indoneziju, Filipine i Japan. Zanimljiv je Kampacov stav u pogledu Mundobasketa.

- Očekujem da ćemo uživati kao što smo u Kini. Želim da vidim tu želju u našim očima i na treninzima. Imamo sjajnog trenera, Priđoni je sa nama, verujemo u njega i svu energiju ćemo uložiti dodatno i zbog njega. Zlatni su nas naučili da svu snagu moraš da uložiš tokom priprema i da je to jedini način da dođeš u priliku da igraš za nešto važno. Moraš da daš maksimum na pripremama, da se trudiš na svakom treningu i iskoristiš ga da izgradiš nešto novo. Da se zajedno sa saigračima boriš. Biće uvek slabijih treninga i loših utakmica, ali sve to mora da se prebrodi timski, zajedništvom... Želeo bih da tokom priprema tim izgradi upravo taj duh koji pravi razliku.

Očekivanja Zvezdinih navijača su vašim dolaskom prirodno porasla?

- Ista je filozofija kao i što smo pričali o reprezentaciji. Svu energiju moramo da uložimo na treningu i napredujemo kao. Nema individualnih stvari, već samo timskih. Tim, a ne pojedinac,  pobeđuje utakmice i pravi velike rezultate. Ništa nije nemoguće, ali put do cilja moramo da gradimo na treningu i idemo od dana do dana. Ako radiš dobro na treninzima, dobre stvari će se dešavati i na utakmicama i moramo da verujemo u to. Nema drugog načina da se uradi nešto – žestok rad i zajednički. Imamo izuzetnog trenera koji je složio kockice, bezrezervno mu verujemo. Ne treba da se opterećujemo sa TOP 8, fajnal-forom... To je daleka budućnost, moramo da razmišljamo o sadašnjosti i kako svako od nas može da pomogne timu.

Staloženo govori i kad je reč o željama za 2023. godinu. Na pitanje da li je to trofej, odgovara:

- Nadam se. Ali, teško je osvojiti nešto, posebno u ovako dobroj ligi poput Evrolige. Postavljam samo kratkoročne ciljeva, da se tokom ove nedelje poboljšam maksimalno moguće, ne mislim o dalekoj budućnosti, za to će biti vremena. Trudim se da mislim kako da svu snagu iskoristim u sadašnjem trenutku, da uživam u igranju košarke, ovde, baš ovog trenutka sa Zvezdom. I naravno da uživam sa porodicom.

Slušajući vas stiče se utisak da košarku ne doživljavate kao posao, već kao igru u kojoj uživate.

- Naravno. Nikad novac nije bio presudan za moje odluke tokom karijere, trudio sam se da slušam srce i u dogovoru sa porodicom. I kad sam išao u NBA znao sam da ću da izgubim određenu sumu novca, ali to je bio moj san. Bio sam u Realu koji je jedan od najvećih klubova u Evropi, ali šansa da budem u NBA je presudila. Volim da igram košarku, ali jednako mi je bitno da sam deo tima, da putujemo zajedno i zabavljamo se. Biti deo ekipe je nešto prelepo, možda čak lepše i od magične igre kakva je košarka – zaključio je Kampaco.