ИНТЕРВЈУ – Зоран Гајић: Људи су највећи квалитет српског спорта

Зоран Гајић је на Олимпијским играма у Сиднеју са генерацијом коју су предводила браћа Грбић позлатио бронзу из Атланте. И да у витринама има само олимпијско злато и бронзу био би богатији и успешнији од огромне већине колега и спортских личности. На пример, од Грега Поповића, тренутно највеће тренерске личности у НБА лиги који је тек у 72. години постао олимпијски победник...

Доскорашњи председник, а од краја октобра министар спорта у колекцији има прегршт трофеја које је освајао као тренер, селектор, али и као функционер.

Разговор са првим човеком српског спорта зато смо и почели питањем „Шта нисте били у спорту”?

- Добро питање. Играо сам мало, дошао до друге лиге у СФРЈ. Био сам тренер, водио сам клуб, био и председник скупштине Војводине, био председник Савезе физичке културе Панчева, председник Одбојкашког савеза Србије, сад сам ево и министар. На три факултета сам предавао одбојку. И то сам стигао да радим. Мислим да је и то јако важно – каже Гајић.

Колика је предност за ову функцију то што спорт познајете у душу. И у погледу организације, проблема, али и могућности да се систем још више унапреди?

- Кад кажемо спорт, важни су екипа, стручни рад, руковођење. А најважније везе између та три сегмента. О томе сам пуно причао и као тренер, и као асистент, али и као професор на тренерским школама и факултетима. Да поједноставим, резултате праве екипе које имају снажне везе између себе. Везе између самих играча, играча и стручног штаба, као и стручног штаба, играча и руководства. Кад су оне позитивне и јаке, онда се постиже гол у последњем минуту, побеђује 25:23, даје кош као Принтезис кад је Дуда Ивковић освојио титулу првака Европе са Олимпијакосом.

Имате богато искуство рада на разним меридијанима, можете да упоредите рад других са нашим?

- Кад сам први пут пре 30 година изашао из тадашње Југославије, боравећи на такмичењима са клубовима и репрезентацијама које сам водио најјачи утисак ми је био да су у нашој земљи људи који су у систему спорта, сви који се баве спортом, изузетно квалитетни. Завртео сам земаљску куглу уздуж и попреко по неколико десетина пута и тврдим да у неким земљама у којима сам био није тај ниво људи, и код ваших колега новинара. Не говорим о струци играча, тренера, руководилаца, директора, председника клубова, новинара, већ о квалитетним људима. Идући на састанке светске и европске конфедерације где сам последњих пар година као председник ОСС то могу да тврдим са великом сигурношћу. Највећи наш квалитет су људи, моји претходници на овом месту где сам, у Олимпијском комитету, Спортском савезу...

Евидентно је да спорт последњих година има несвакидашњу подршку државе, значајно већу чак и од богатијих земаља. Колико то значи за систем и колико вам даје широке могућности за рад?

- Генерално и за резултате, као и за физичко васпитање, рекреацију и здравље нације има велику улогу. Тај однос државе у последњих десет година није само пука математика. Врло добро знам психологију спортиста и људи који раде у спорту. Кад вам неко да награду, то није само новац, већ и пажња. Премија јесте огроман новац, поготово за нас у малим спортовима, али нема само финансијску вредност, има пре свега емотивни и подстицајни значај за спортисте. Кад добијете национално признање оно је као одликовање, а одликовања нису финансијска, већ духовна. Пажња коју држава материјално чини, изузетно је важна и са те стране. Резултати као резултати подстичу младе да се и они баве спортом, имамо феномен да сва деца нешто тренирају.

Председник Александар Вучић не само да воли спорт, већ га и одлично разуме у свим сегментима.

- То је апсолутно тачно. Сведок сам тога као председник савеза и сад као министар, да се изузетно интересује за спорт, да га разуме и подстиче. Не само у празновању резултата, већ и подстицању да се направе резултати, али и разумевању кад неко нешто не освоји. Једноставно, није свака изгубљена утакмица или такмичење трагедија. Наравно, само ако су људи који су изгубили утакмицу или отишли на неко првенство, па нису направили резултат који су желели самокритички изанализирали шта није било добро пре свега у тренажном смислу, тактичком у погледу вођења утакмице, припрема за такмичење, извукли поуке, научили нешто и напредовали. Онда није трагедија. Е сад, ако остану тврдоглави и не извуку наук онда је трагедија. Некада и медаљу, кад ниси схватио зашто си је освојио нећеш поново освојити. Мораш жестоко да изанализираш шта си урадио, шта је могло боље и шта си добро урадио да наставиш, да исправиш и пратиш конкуренцију. Неко и добро ради, држи се на истом нивоу, али конкуренција брже оде горе. То се исто дешава у спорту. Ко стоји тај пада, мора да се иде напред.

Олимпијски сте шампион, освајач бројних трофеја и признања, остварени у сваком погледу. Шта је ваш мотив да се латите овог посла?

- Што ми је сваки дан лепо да будем са спортским људима, да будем са спортским људима. И да нисам министар и да нисам био председник ОСС вероватно бих тренирао неку децу, ишао на утакмице, мувао се око спорта и нешто радио. То ме весели и лепо ми је. Неважно је да ли ми је професија или радим волонтерски као у савезу, или као сад кад као министар спорта могу да утичем на много тога. Једноставно, то ме весели, даје енергију и мотивацију да видим шта може још боље и да се то направи.

Ваш први потез је формирање Националног савета - тела мудрих глава које ће показати стратешке правце којим треба ићи.

- Управо то, третирање спорта као целине. Спорт у себи садржи у уском смислу, подразумева методологију производње квалитета, такмичења, обезбеђивање финансија и одређену законску регулативу која све то обједињава и уопште место и улогу спорта у друштву. У нашем на сву срећу је веома високо. Национални савет пре свега треба да помогне у прављењу стратегије развоја спорта, да би из ње произашао још бољи, усавршен закон о спорту. Правити закон без стратегије није логичан редослед корака. Тај савет треба да даје мишљење о фундаменталним стварима по свим питањима. Мени се највише свиђа што су то људи који живе спортски живот и живе за спорт. Они су веома алтруистични према спорту, који имају шта да кажу. Сви су у својој области направили резултате, имају знање и стручно и научно. Сигурно ће дати добре информације, свако ко хоће да користи те инструкције имаће велике користи.

Шта сте себи поставили као циљеве, краткорочне и дугорочне?

- Да максимално помогнем савезима. Имамо 14 од 85 савеза који су доносили медаље, ајмо да то повећамо. Да ови који су освајали наставе, учинимо све што је могуће да они који сад не доносе, а доносили су као рукомет, вратимо на освајачки пут. Са те стране могу да поделим искуство као председника одбојкашког савеза. Ако причамо о производњи играча у колективним и индивидуалним спортовима клуб је основна ћелија. Клуб је тај који узима децу од претпионира, пионира, кадета, јуниора и претвара их у сениоре у колективним играма. Онда савези узимају играче и праве репрезентације. Циљ ми је да савези уз помоћ министарства и државе учине све да клубови произведу играче и да се од њих праве репрезентације. Можда је у неким спортовима та продукција мало стала. Видимо да имамо проблем у мушкој одбојци, оба рукомета... У кошарци имамо другу врсту проблема не можемо да скупимо екипу због календара Евролиге, ФИБА и НБА...

Рвање је вратило некадашњи сјај, атлетика наставља ниску...

- У 2022. имамо 36 медаља, 11 су у олимпијским спортовима. Од тога само женску одбојку и баскет 3х3 у колективним, све остале у индивидуалним спортовима. Стрељаштво се држи деценијама на високом нивоу, као сви борилачки спортови... Гале нас је размазио и чуда прави, свака му част, у џудоу смо мање више присутни са одређеним паузама, Боровчанин одлично ради, пожртвовано руководи и враћа бокс на старе стазе славе. Рвање је наша велика традиција, то су наши велемајстори од шездесетих, седамдесетих. За карате никоме није јасно зашто га нису Французи ставили на програм ОИ, иако су традиционално јаки. Атлетика шири се дијапазон дисциплина у којима имамо медаље. У колективним спортовима друга прича, тамо где имамо проблема треба да се уједине људи.

У нашем систему све већи број је школица спортова, које су клубовима олакшале, али и отежале функционисање. Како гледате на њих?

- Могу да кажем из примера одбојке. Седамдесетих година нико у млађим категоријама није тренирао одбојку. Ми смо тачно знали Мија Тодоровић у Тополи, наставник у школи и тамо се направи клуб, Срђа Илић у Карловцима - 16 пута јуниорски првак СФРЈ код девојчица, Лука Аурелијан у Вршцу, Аца Завишић у Војводини, Баћа Ивука у Брчком, Един Долиншек у Марибору, отац Ђорђа Ђурића Јова Брада у Љубињу... Тачно смо у главу знали сваког ко је држао одбојку. Били смо као партизани у шуми, конспирација. Сад је дошло друго време, сви тренирају одбојку, посебно код девојчица. Мислим да је то фантастично, без обзира што има проблема, увек има проблема, зашто смо ми ту ако не да их решавамо.

База се проширила, али филтер ка клубовима не функционише на најбољи начин?

- Квалитет тог рада сигурно је добар ако говоримо о томе да се деца рекреирају. Мислим да традиционални водећи клубови треба да узму најталентованије и направе селекције, предпионирске и пионирске са методологијом рада која доликује олимпијском и светском и европском шампиону. То што се ради у школицама је физичко васпитање и забава да би деца дошла на следећи тренинг и платила чланарину. Уз договор са власницима школица велики клубови из те огромне базе треба да селектирају најталентованије. Ако је један од десет брз, један од десет издржљив, један од десет прецизан, један од хиљаду је брз, издржљив и прецизан. Е тај је потребан Звезди, Партизану, Војводини, Металопластици... 999 нек остане да плаћа чланарину, овај један нека иде у клубове и ако тако буде сваке године, онда ћемо правити олимпијске и светске шампионе. Али, проблем је изгледа у комуникацији. Сви су између себе у свађи и гледају једни друге да униште, а природни су савезници, што не могу да разумем. И као председник савеза сам се наслушао прича да приватне школе уништавају одбојку. Мислим да то није тачно, нека их нек су живи и здрави, нека плаћају држави порез и скупљају децу, а традиционални клубови нека се не отимају о тај профит, они треба да направе олимпијског и светског шампиона, помоћи ће им Град Београд, држава и да узму једног од хиљаду и праве екипе. То је формула која је вин-вин. Е сад лако можемо да се посвађамо, можемо од јутра до мрака.

Шта желите од 2023. године?

- Најважније што желим од српског спорта је да што већи број спортиста освоји што више бодова и ако може да се квалификује на Олимпијске игре. У разним спортовима су различити системи, тренери и функционери треба да буду опрезни и свакодневно прате евентуалне измене система, да се припреме за квалификационе турнире и да им главни циљ буде да оду на ОИ. Бројност делегације која изађе на дефиле на отварању Игара је за једну земљу успех сам по себи. Олимпијски покрет има више чланова него Уједињене нације, кад уђете у 12 на такмичењу организације са преко 200 чланова ви сте већ успели. А тек у четвртфинале... Грци имају поштовање према првих осам, кажу златни, сребрни, бронзани олимпијски победник, па иду даље четврти, пети, шести, седми и осми олимпијски победник. „Окто олимпионики”. Бројност је главни циљ, број медаља је задовољство. Волели бисмо наравно да имамо више него 2021. То је најважнији задатак свих нас у пирамиди српског спорта.