INTERVJU – Zoran Gajić: Ljudi su najveći kvalitet srpskog sporta

Zoran Gajić je na Olimpijskim igrama u Sidneju sa generacijom koju su predvodila braća Grbić pozlatio bronzu iz Atlante. I da u vitrinama ima samo olimpijsko zlato i bronzu bio bi bogatiji i uspešniji od ogromne većine kolega i sportskih ličnosti. Na primer, od Grega Popovića, trenutno najveće trenerske ličnosti u NBA ligi koji je tek u 72. godini postao olimpijski pobednik...

Doskorašnji predsednik, a od kraja oktobra ministar sporta u kolekciji ima pregršt trofeja koje je osvajao kao trener, selektor, ali i kao funkcioner.

Razgovor sa prvim čovekom srpskog sporta zato smo i počeli pitanjem „Šta niste bili u sportu”?

- Dobro pitanje. Igrao sam malo, došao do druge lige u SFRJ. Bio sam trener, vodio sam klub, bio i predsednik skupštine Vojvodine, bio predsednik Saveze fizičke kulture Pančeva, predsednik Odbojkaškog saveza Srbije, sad sam evo i ministar. Na tri fakulteta sam predavao odbojku. I to sam stigao da radim. Mislim da je i to jako važno – kaže Gajić.

Kolika je prednost za ovu funkciju to što sport poznajete u dušu. I u pogledu organizacije, problema, ali i mogućnosti da se sistem još više unapredi?

- Kad kažemo sport, važni su ekipa, stručni rad, rukovođenje. A najvažnije veze između ta tri segmenta. O tome sam puno pričao i kao trener, i kao asistent, ali i kao profesor na trenerskim školama i fakultetima. Da pojednostavim, rezultate prave ekipe koje imaju snažne veze između sebe. Veze između samih igrača, igrača i stručnog štaba, kao i stručnog štaba, igrača i rukovodstva. Kad su one pozitivne i jake, onda se postiže gol u poslednjem minutu, pobeđuje 25:23, daje koš kao Printezis kad je Duda Ivković osvojio titulu prvaka Evrope sa Olimpijakosom.

Imate bogato iskustvo rada na raznim meridijanima, možete da uporedite rad drugih sa našim?

- Kad sam prvi put pre 30 godina izašao iz tadašnje Jugoslavije, boraveći na takmičenjima sa klubovima i reprezentacijama koje sam vodio najjači utisak mi je bio da su u našoj zemlji ljudi koji su u sistemu sporta, svi koji se bave sportom, izuzetno kvalitetni. Zavrteo sam zemaljsku kuglu uzduž i popreko po nekoliko desetina puta i tvrdim da u nekim zemljama u kojima sam bio nije taj nivo ljudi, i kod vaših kolega novinara. Ne govorim o struci igrača, trenera, rukovodilaca, direktora, predsednika klubova, novinara, već o kvalitetnim ljudima. Idući na sastanke svetske i evropske konfederacije gde sam poslednjih par godina kao predsednik OSS to mogu da tvrdim sa velikom sigurnošću. Najveći naš kvalitet su ljudi, moji prethodnici na ovom mestu gde sam, u Olimpijskom komitetu, Sportskom savezu...

Evidentno je da sport poslednjih godina ima nesvakidašnju podršku države, značajno veću čak i od bogatijih zemalja. Koliko to znači za sistem i koliko vam daje široke mogućnosti za rad?

- Generalno i za rezultate, kao i za fizičko vaspitanje, rekreaciju i zdravlje nacije ima veliku ulogu. Taj odnos države u poslednjih deset godina nije samo puka matematika. Vrlo dobro znam psihologiju sportista i ljudi koji rade u sportu. Kad vam neko da nagradu, to nije samo novac, već i pažnja. Premija jeste ogroman novac, pogotovo za nas u malim sportovima, ali nema samo finansijsku vrednost, ima pre svega emotivni i podsticajni značaj za sportiste. Kad dobijete nacionalno priznanje ono je kao odlikovanje, a odlikovanja nisu finansijska, već duhovna. Pažnja koju država materijalno čini, izuzetno je važna i sa te strane. Rezultati kao rezultati podstiču mlade da se i oni bave sportom, imamo fenomen da sva deca nešto treniraju.

Predsednik Aleksandar Vučić ne samo da voli sport, već ga i odlično razume u svim segmentima.

- To je apsolutno tačno. Svedok sam toga kao predsednik saveza i sad kao ministar, da se izuzetno interesuje za sport, da ga razume i podstiče. Ne samo u praznovanju rezultata, već i podsticanju da se naprave rezultati, ali i razumevanju kad neko nešto ne osvoji. Jednostavno, nije svaka izgubljena utakmica ili takmičenje tragedija. Naravno, samo ako su ljudi koji su izgubili utakmicu ili otišli na neko prvenstvo, pa nisu napravili rezultat koji su želeli samokritički izanalizirali šta nije bilo dobro pre svega u trenažnom smislu, taktičkom u pogledu vođenja utakmice, priprema za takmičenje, izvukli pouke, naučili nešto i napredovali. Onda nije tragedija. E sad, ako ostanu tvrdoglavi i ne izvuku nauk onda je tragedija. Nekada i medalju, kad nisi shvatio zašto si je osvojio nećeš ponovo osvojiti. Moraš žestoko da izanaliziraš šta si uradio, šta je moglo bolje i šta si dobro uradio da nastaviš, da ispraviš i pratiš konkurenciju. Neko i dobro radi, drži se na istom nivou, ali konkurencija brže ode gore. To se isto dešava u sportu. Ko stoji taj pada, mora da se ide napred.

Olimpijski ste šampion, osvajač brojnih trofeja i priznanja, ostvareni u svakom pogledu. Šta je vaš motiv da se latite ovog posla?

- Što mi je svaki dan lepo da budem sa sportskim ljudima, da budem sa sportskim ljudima. I da nisam ministar i da nisam bio predsednik OSS verovatno bih trenirao neku decu, išao na utakmice, muvao se oko sporta i nešto radio. To me veseli i lepo mi je. Nevažno je da li mi je profesija ili radim volonterski kao u savezu, ili kao sad kad kao ministar sporta mogu da utičem na mnogo toga. Jednostavno, to me veseli, daje energiju i motivaciju da vidim šta može još bolje i da se to napravi.

Vaš prvi potez je formiranje Nacionalnog saveta - tela mudrih glava koje će pokazati strateške pravce kojim treba ići.

- Upravo to, tretiranje sporta kao celine. Sport u sebi sadrži u uskom smislu, podrazumeva metodologiju proizvodnje kvaliteta, takmičenja, obezbeđivanje finansija i određenu zakonsku regulativu koja sve to objedinjava i uopšte mesto i ulogu sporta u društvu. U našem na svu sreću je veoma visoko. Nacionalni savet pre svega treba da pomogne u pravljenju strategije razvoja sporta, da bi iz nje proizašao još bolji, usavršen zakon o sportu. Praviti zakon bez strategije nije logičan redosled koraka. Taj savet treba da daje mišljenje o fundamentalnim stvarima po svim pitanjima. Meni se najviše sviđa što su to ljudi koji žive sportski život i žive za sport. Oni su veoma altruistični prema sportu, koji imaju šta da kažu. Svi su u svojoj oblasti napravili rezultate, imaju znanje i stručno i naučno. Sigurno će dati dobre informacije, svako ko hoće da koristi te instrukcije imaće velike koristi.

Šta ste sebi postavili kao ciljeve, kratkoročne i dugoročne?

- Da maksimalno pomognem savezima. Imamo 14 od 85 saveza koji su donosili medalje, ajmo da to povećamo. Da ovi koji su osvajali nastave, učinimo sve što je moguće da oni koji sad ne donose, a donosili su kao rukomet, vratimo na osvajački put. Sa te strane mogu da podelim iskustvo kao predsednika odbojkaškog saveza. Ako pričamo o proizvodnji igrača u kolektivnim i individualnim sportovima klub je osnovna ćelija. Klub je taj koji uzima decu od pretpionira, pionira, kadeta, juniora i pretvara ih u seniore u kolektivnim igrama. Onda savezi uzimaju igrače i prave reprezentacije. Cilj mi je da savezi uz pomoć ministarstva i države učine sve da klubovi proizvedu igrače i da se od njih prave reprezentacije. Možda je u nekim sportovima ta produkcija malo stala. Vidimo da imamo problem u muškoj odbojci, oba rukometa... U košarci imamo drugu vrstu problema ne možemo da skupimo ekipu zbog kalendara Evrolige, FIBA i NBA...

Rvanje je vratilo nekadašnji sjaj, atletika nastavlja nisku...

- U 2022. imamo 36 medalja, 11 su u olimpijskim sportovima. Od toga samo žensku odbojku i basket 3h3 u kolektivnim, sve ostale u individualnim sportovima. Streljaštvo se drži decenijama na visokom nivou, kao svi borilački sportovi... Gale nas je razmazio i čuda pravi, svaka mu čast, u džudou smo manje više prisutni sa određenim pauzama, Borovčanin odlično radi, požrtvovano rukovodi i vraća boks na stare staze slave. Rvanje je naša velika tradicija, to su naši velemajstori od šezdesetih, sedamdesetih. Za karate nikome nije jasno zašto ga nisu Francuzi stavili na program OI, iako su tradicionalno jaki. Atletika širi se dijapazon disciplina u kojima imamo medalje. U kolektivnim sportovima druga priča, tamo gde imamo problema treba da se ujedine ljudi.

U našem sistemu sve veći broj je školica sportova, koje su klubovima olakšale, ali i otežale funkcionisanje. Kako gledate na njih?

- Mogu da kažem iz primera odbojke. Sedamdesetih godina niko u mlađim kategorijama nije trenirao odbojku. Mi smo tačno znali Mija Todorović u Topoli, nastavnik u školi i tamo se napravi klub, Srđa Ilić u Karlovcima - 16 puta juniorski prvak SFRJ kod devojčica, Luka Aurelijan u Vršcu, Aca Zavišić u Vojvodini, Baća Ivuka u Brčkom, Edin Dolinšek u Mariboru, otac Đorđa Đurića Jova Brada u Ljubinju... Tačno smo u glavu znali svakog ko je držao odbojku. Bili smo kao partizani u šumi, konspiracija. Sad je došlo drugo vreme, svi treniraju odbojku, posebno kod devojčica. Mislim da je to fantastično, bez obzira što ima problema, uvek ima problema, zašto smo mi tu ako ne da ih rešavamo.

Baza se proširila, ali filter ka klubovima ne funkcioniše na najbolji način?

- Kvalitet tog rada sigurno je dobar ako govorimo o tome da se deca rekreiraju. Mislim da tradicionalni vodeći klubovi treba da uzmu najtalentovanije i naprave selekcije, predpionirske i pionirske sa metodologijom rada koja dolikuje olimpijskom i svetskom i evropskom šampionu. To što se radi u školicama je fizičko vaspitanje i zabava da bi deca došla na sledeći trening i platila članarinu. Uz dogovor sa vlasnicima školica veliki klubovi iz te ogromne baze treba da selektiraju najtalentovanije. Ako je jedan od deset brz, jedan od deset izdržljiv, jedan od deset precizan, jedan od hiljadu je brz, izdržljiv i precizan. E taj je potreban Zvezdi, Partizanu, Vojvodini, Metaloplastici... 999 nek ostane da plaća članarinu, ovaj jedan neka ide u klubove i ako tako bude svake godine, onda ćemo praviti olimpijske i svetske šampione. Ali, problem je izgleda u komunikaciji. Svi su između sebe u svađi i gledaju jedni druge da unište, a prirodni su saveznici, što ne mogu da razumem. I kao predsednik saveza sam se naslušao priča da privatne škole uništavaju odbojku. Mislim da to nije tačno, neka ih nek su živi i zdravi, neka plaćaju državi porez i skupljaju decu, a tradicionalni klubovi neka se ne otimaju o taj profit, oni treba da naprave olimpijskog i svetskog šampiona, pomoći će im Grad Beograd, država i da uzmu jednog od hiljadu i prave ekipe. To je formula koja je vin-vin. E sad lako možemo da se posvađamo, možemo od jutra do mraka.

Šta želite od 2023. godine?

- Najvažnije što želim od srpskog sporta je da što veći broj sportista osvoji što više bodova i ako može da se kvalifikuje na Olimpijske igre. U raznim sportovima su različiti sistemi, treneri i funkcioneri treba da budu oprezni i svakodnevno prate eventualne izmene sistema, da se pripreme za kvalifikacione turnire i da im glavni cilj bude da odu na OI. Brojnost delegacije koja izađe na defile na otvaranju Igara je za jednu zemlju uspeh sam po sebi. Olimpijski pokret ima više članova nego Ujedinjene nacije, kad uđete u 12 na takmičenju organizacije sa preko 200 članova vi ste već uspeli. A tek u četvrtfinale... Grci imaju poštovanje prema prvih osam, kažu zlatni, srebrni, bronzani olimpijski pobednik, pa idu dalje četvrti, peti, šesti, sedmi i osmi olimpijski pobednik. „Okto olimpioniki”. Brojnost je glavni cilj, broj medalja je zadovoljstvo. Voleli bismo naravno da imamo više nego 2021. To je najvažniji zadatak svih nas u piramidi srpskog sporta.