Пантовић о трновитом путу од Војводине преко Звезде до Вождовца, интересовању Партизана…

Епитетом првог стрелца Вождовца у јесењем делу сезоне, Милош Пантовић (20) само је потврдио класу каквом увелико буди пажњу не само највећих клубова у земљи, него региону и шире.

Незадржив је по боковима, изузетно прецизан као асистент, једнако убитачан финишер са израженим осећајем за простор и гол, дриблингом којим дуеле „један на један” решава са лакоћом. Можда и најважније: не боји се да ствари узме у своје ноге! Како његова фудбалска прича открива - никада и није.

- Рођен сам у Новом Саду на Детелинари, познатој по РФК Новом Саду. А, игру сам заволео уз старијег брата. Почели смо у локалној школици фудбала Бистрица 05. На први тренинг нас је одвела бака, али нас је после одређеног времена тата исписао због братовог запостављања школе. Међутим, ја сам већ тад знао да је фудбал чиме желим да се бавим. Док смо били у казни, нисам могао више да издржим. Из бакине торбе узео сам визит-карту школе у којој сам тренирао, позвао тренера и рекао му да ћу доћи. И кренуо сам, без знања мојих!

Таленат се брзо препознао.

- Са десет година сам из Бистрице отишао у Војводину. Био је то крупан степеник у мојој каријери, један од најдражих догађаја у животу. Прелепих пет година провео сам тамо, кад је клуб задесила криза и моја генерација почела да се „распада”. Прво је отишао сјајан тренер, за њим и саиграчи да бих након дугог размишљања и ја преломио.

Време је за следећи корак. И то какав - Црвена звезда!

- У Београд сам дошао са 15 година и морам признати да је било тешких момената, поготово првих шест месеци. Први пут сам био одвојен од куће, све се десило преко ноћи. Кад сам упознао нове другаре, постало је много лакше, а у клубу ме је сачекао и виши ниво рада. Екипа на челу са Славољубом Ђорђевићем је била фантастична и на Маракани сам се задржао од 2017. до 2020. године. У том периоду смо освојили три титуле у низу, сијали у Лиги шампиона за младе и, пре свега, показали да у Србији не мањка талената. Уз мало жеље, воље и ината све се може.

Деби у сениорском фудбалу био је у Графичару, али...

- Нисам добијао праву прилику, да све буде горе, корона је прекинула првенство. Нисам успео да се докажем, у љубичастом дресу затресао сам само мрежу Синђелића.

На Милошеву срећу увек су га водили сјајни стручњаци, па је и његова вештина морала да исплива на површину.

- У Војводини ми је шеф био Миодраг Пантелић, врсни познавалац фудбала и велики човек. Вечно сам му захвалан, јер ме је још као дете увео у овај спорт. Посебно бих издвојио Јоцу Дамјановића, који ме је сачекао у Вождовцу где се према играчима поставио као отац. С њим на челу Змајеви су играли прелеп фудбал, таква је била и атмосфера. Сјајан стручњак и личност је и Александар Линта, а не могу да изоставим ни тренутни штаб - Николу Пуачу и Марка Савића. Из екипе извлаче само позитивне ствари, људски квалитети су им барабар са фудбалским. Јако сам захвалан што рачунају на мене и на сваком савету који сам добио. Верујте, било их је много и ван терена.

Мало је рећи да је долазак у Заплањску улицу био од кључног значаја.

- Као што и мото Вождовца каже, ми смо „клуб као ниједан други”. Негујемо специфичније вредности, изузетно се цене млади таленти, даје им се друга шанса да покажу колико вреде. То је најздравија средина за младе у земљи.

Печат ударају игре за млађе репрезентативне селекције.

- Круна каријере! Веома сам почаствован и захвалан Богу што сам добио шансу да представљам своју земљу. Нема меча који се игра са таквим жаром и љубављу, као у националном дресу. Прошао сам све селекције закључно са У-21, у којој сам уписао осам утакмица, гол и асистенцију. Селектор Стевановић ми је указао и част да будем капитен.

Наравно...

- Сањам А репрезентацију и надам се да се тај корак ближи. Драго ми је да сам скренуо пажњу на себе селектору Стојковићу, верујем да ћу успети још више да се наметнем у Америци. Кадгод се буде указао тај тренутак, бићу спреман.

Није тајна да је у прошлом прелазном року интересовања било и из Хумске.

- Почаствован сам што је и клуб попут Партизана показао интересовање за мене. То ми је огромно признање, али није дошло и до реализације. Остао сам у Вождовцу и искрено не жалим због тога. Желим да максимално помогнем клубу, који ми је пружио руку кад ми је највише требала.

А, са Вождовцем, жеље су јасне.

- Волео бих да отворимо врата Европе! Заслужили смо то и имамо потенцијал. Нисам толико оријентисан ка домаћој сцени, колико размишљам о иностраним развојним лигама. Видећемо – не жури Пантовић, добро знајући да је квалитет увек на цени.