Pantović o trnovitom putu od Vojvodine preko Zvezde do Voždovca, interesovanju Partizana…

Epitetom prvog strelca Voždovca u jesenjem delu sezone, Miloš Pantović (20) samo je potvrdio klasu kakvom uveliko budi pažnju ne samo najvećih klubova u zemlji, nego regionu i šire.

Nezadrživ je po bokovima, izuzetno precizan kao asistent, jednako ubitačan finišer sa izraženim osećajem za prostor i gol, driblingom kojim duele „jedan na jedan” rešava sa lakoćom. Možda i najvažnije: ne boji se da stvari uzme u svoje noge! Kako njegova fudbalska priča otkriva - nikada i nije.

- Rođen sam u Novom Sadu na Detelinari, poznatoj po RFK Novom Sadu. A, igru sam zavoleo uz starijeg brata. Počeli smo u lokalnoj školici fudbala Bistrica 05. Na prvi trening nas je odvela baka, ali nas je posle određenog vremena tata ispisao zbog bratovog zapostavljanja škole. Međutim, ja sam već tad znao da je fudbal čime želim da se bavim. Dok smo bili u kazni, nisam mogao više da izdržim. Iz bakine torbe uzeo sam vizit-kartu škole u kojoj sam trenirao, pozvao trenera i rekao mu da ću doći. I krenuo sam, bez znanja mojih!

Talenat se brzo prepoznao.

- Sa deset godina sam iz Bistrice otišao u Vojvodinu. Bio je to krupan stepenik u mojoj karijeri, jedan od najdražih događaja u životu. Prelepih pet godina proveo sam tamo, kad je klub zadesila kriza i moja generacija počela da se „raspada”. Prvo je otišao sjajan trener, za njim i saigrači da bih nakon dugog razmišljanja i ja prelomio.

Vreme je za sledeći korak. I to kakav - Crvena zvezda!

- U Beograd sam došao sa 15 godina i moram priznati da je bilo teških momenata, pogotovo prvih šest meseci. Prvi put sam bio odvojen od kuće, sve se desilo preko noći. Kad sam upoznao nove drugare, postalo je mnogo lakše, a u klubu me je sačekao i viši nivo rada. Ekipa na čelu sa Slavoljubom Đorđevićem je bila fantastična i na Marakani sam se zadržao od 2017. do 2020. godine. U tom periodu smo osvojili tri titule u nizu, sijali u Ligi šampiona za mlade i, pre svega, pokazali da u Srbiji ne manjka talenata. Uz malo želje, volje i inata sve se može.

Debi u seniorskom fudbalu bio je u Grafičaru, ali...

- Nisam dobijao pravu priliku, da sve bude gore, korona je prekinula prvenstvo. Nisam uspeo da se dokažem, u ljubičastom dresu zatresao sam samo mrežu Sinđelića.

Na Miloševu sreću uvek su ga vodili sjajni stručnjaci, pa je i njegova veština morala da ispliva na površinu.

- U Vojvodini mi je šef bio Miodrag Pantelić, vrsni poznavalac fudbala i veliki čovek. Večno sam mu zahvalan, jer me je još kao dete uveo u ovaj sport. Posebno bih izdvojio Jocu Damjanovića, koji me je sačekao u Voždovcu gde se prema igračima postavio kao otac. S njim na čelu Zmajevi su igrali prelep fudbal, takva je bila i atmosfera. Sjajan stručnjak i ličnost je i Aleksandar Linta, a ne mogu da izostavim ni trenutni štab - Nikolu Puaču i Marka Savića. Iz ekipe izvlače samo pozitivne stvari, ljudski kvaliteti su im barabar sa fudbalskim. Jako sam zahvalan što računaju na mene i na svakom savetu koji sam dobio. Verujte, bilo ih je mnogo i van terena.

Malo je reći da je dolazak u Zaplanjsku ulicu bio od ključnog značaja.

- Kao što i moto Voždovca kaže, mi smo „klub kao nijedan drugi”. Negujemo specifičnije vrednosti, izuzetno se cene mladi talenti, daje im se druga šansa da pokažu koliko vrede. To je najzdravija sredina za mlade u zemlji.

Pečat udaraju igre za mlađe reprezentativne selekcije.

- Kruna karijere! Veoma sam počastvovan i zahvalan Bogu što sam dobio šansu da predstavljam svoju zemlju. Nema meča koji se igra sa takvim žarom i ljubavlju, kao u nacionalnom dresu. Prošao sam sve selekcije zaključno sa U-21, u kojoj sam upisao osam utakmica, gol i asistenciju. Selektor Stevanović mi je ukazao i čast da budem kapiten.

Naravno...

- Sanjam A reprezentaciju i nadam se da se taj korak bliži. Drago mi je da sam skrenuo pažnju na sebe selektoru Stojkoviću, verujem da ću uspeti još više da se nametnem u Americi. Kadgod se bude ukazao taj trenutak, biću spreman.

Nije tajna da je u prošlom prelaznom roku interesovanja bilo i iz Humske.

- Počastvovan sam što je i klub poput Partizana pokazao interesovanje za mene. To mi je ogromno priznanje, ali nije došlo i do realizacije. Ostao sam u Voždovcu i iskreno ne žalim zbog toga. Želim da maksimalno pomognem klubu, koji mi je pružio ruku kad mi je najviše trebala.

A, sa Voždovcem, želje su jasne.

- Voleo bih da otvorimo vrata Evrope! Zaslužili smo to i imamo potencijal. Nisam toliko orijentisan ka domaćoj sceni, koliko razmišljam o inostranim razvojnim ligama. Videćemo – ne žuri Pantović, dobro znajući da je kvalitet uvek na ceni.