ЕКСКЛУЗИВНО: Једини Србин у НХЛ каравану говорио за Спортски журнал - „Луч” наставља терор

Канада, земља далека. Тамо где лета брзо умиру, а зиме су паклене, дуговечне. Толико оштре и немилосрдне да се и небо понекад замрзне. А кад је леда толико у изобиљу није никакво чудо што клинци већ за први рођендан желе само један поклон – клизаљке.

Због тога у Земљи јаворовог лишћа хокеј није само најомиљенији спорт, већ и питање националног поноса. Сваке године у ледене дворане слива се права армија будућих хокејаша. Ипак, ретко се дешава да процвета неки изузетан цвет на леду. Из те армије оклопника само они најбољи успевају да буду изабрани на НХЛ драфту и тако обуку дрес неке од екипа најбоље планетарне лиге. Снови су се тада само донекле остварили јер следи нова, наjјача жудња –освајање титуле, односно подизање великог пехара Лорда Стенлија, улазнице за хокејашки рај. Тамо где одлазе само малобројни, најбољи.

Милан Лучић је успео да постане бесмртан. Заједно са саиграчима Бостон Бруинса изборио је место на НХЛ трону освојивши круну у великом финалу са Ванкувер Кануксима.

Милан Лучић...  Има понеки оклопник наше горе лист који је играо или игра у НХЛ-у, али је он једини Србин у елитном хокејашком друштву. Рођен је у Ванкуверу, освојио златну медаљу на светском првенству са другарима из репрезентације Канаде, али... Милан има и српски пасош, тако да је НАШ и на папиру, не само по души...

У родном Ванкуверу, као и сви клинци, заволео је хокеј. Истина, није то била у том тренутку његова једина љубав.

- Отац ми је био фудбалски голман у сарајевском Жељезничару па смо мој старији брат Јован и ја одувек волели спорт. Тако сам се бавио, да тако кажем спотовима у којима има много физичких контаката. Уз хокеј сам тренирао бокс и рагби. Једноставно сам рођен са таквим предиспозицијама и са тим борбеним жаром – објашњава Лучић.

Хокеј је спорт у коме је игра телом не само дозвољена него и неопходна. Милан је позицији левог крила и његов основни задатак је да асистира саиграчима или да цепа мреже. Међутим, оно згог чега га обожавају сви навијачи је чињеница да је у бескомпромисан, да не дозвољава да му неко отме пак. Уколико је потребно улеће свом жестином у дуеле. Кад затреба и те како уме да замахне песницама. Да подсетимо, песничење на леду се кажњава, али су ти обрачуни жестоких момака саставни део овог спорта. Милан никад није устукнуо и зато је задобио поштовање.

Његови најближи из милоште га зову Мићо, али је на леду познат по надимку Луч. И свих ових година, драфтован је 2006, са трибина, било где да игра, одјекује:

- Go Luch, go Luch…

И кад је губио дуеле, што се ретко догађало, увек је остајао на ногама. Ипак, лед и те како зна да постане „живи песак”. Ко је оклопник против кога сте у НХЛ каријери, која траје већ 16 година, био ваш најтежи противник?

- Кад сте оволико дуго на леду пред вама је гомила застрашујућих хокејаша и тешко је одабрати оног најжешћег. Ипак, кад размислим, нема никакве сумње да је то Рус Јевгениј Малкин. Он је чудовиште! Поседује толико снагу и технику да је једноставно надмоћан. Уколико је потребно, онако као од шале, може сам самцат да одлучи исход утакмице.

Хокеј се игра „пет на пет” али на оном квадратном метру у коме се налази пак. Брзина, техника, интелигенција у секунди... Ко је најбољи оклопник са којим сте током пребогате каријере поделили то парче леда?

- Без икакве сумње сигуран да је то садашњи капитен Едмонтона Конор Мекдејвид. Убедљиво најбољи. Играли смо три сезоне заједно и тврдим да је он, у овом тренутку, најбољи хокејаш на планети. Кад игра на врхунском нивоу противници су једноставно немоћни, нико не може да га заустави – објашњава Лучић.

На драфту те далеке, али не и заборављане 2006. Бостон вас је изабрао као 50. пика. Од тада лед се небројено пута топио, остала је гомила сећања, ипак који су тренуци које никад нећете заборавити?

- Кад одете први пут на ледени тренинг за вас постоји само један сан, само једна жеља - освајање Стенли купа. Имао сам среће да остварим тај сан. Са Бруинсима сам се попео на сам врх леденог брега и то је свакако мој најсрећнији дан на клизаљкама. Најбољи осећај на свету. Толико машташ о том тренутку и кад се он догоди, небо се отвори. У финалу смо играли са Ванкувером свих седам утакмица. И замислите, подигао сам пехар баш у мом родном граду. То је заиста била моја највећа спортска радост.

За незаборав  су још и ...

- Наравно, моја прва утакмица у НХЛ шампионату. Баш као и кад сам одиграо јубиларни 1.000 меч у каравану. То је, ваљда највећи доказ да сте имали успешну каријеру...

Толико сте година на леду, да ли помишљате и на заслужену пензију?

- Намеравам да играм још неколико сезона. Нисам за старо гвожђе, тело ме слуша јер се трудим да га савршено одржавам како бих могао да играм на највишем нивоу. Тако, не знам... Видећемо, али за сада не размишљам о пензији.

Кад дође дан за растанак, да ли ће те окренути леђа хокеју или остати на леду у некој другој функцији?

- Кад завршим каријеру планирам да останем у хокеју на било који други начин!

Кад нисте на леду...

- Волим да путујем и да проведем што више времена са породицом. Кад сте професионалац фамилија трпи због силних обавеза. Волим и да играм голф као и друге спортове који су права релаксација.

Лучић је познат и по томе што често уписује такозвани хокејашки хет-трик, односно на утакмици постигне погодак, намести саиграчу шансу из које је немогуће а не поцепати мрежу и наравно заради искључење.

Милан не намерава да окачи клизаљке о клин. На одушевљење љубитеља овог моћног спорта то само значи једно:

Чувајте се, наставља се Лучов ледени терор!