Више од две деценије Марија Вуковић присутна је на фудбалским теренима широм Србије, а у последње време све чешће је и на паркетима у дружењима са нешто мањом и тежом лоптом. Имајући у виду време иза ње, слободно се може рећи да је повезује велика љубав и страст према свима варијацијама фудбала. Играла је за три клуба, осетила је шта значи бити и спортски гастарбајтер, поново је у Србији, већ годину и по игра за земунску Слогу, стабилног члана елитне лиге.
- И поред релативно дугог времена, још имам велику жељу и вољу за играњем, иако у Србији, за разлику од других средина, услови нису најбољи. Некако сам морала да се привикнем на све то, тако да ми је све то постало и нормално. Од малих ногу сам привржена спорту, иако се у породици пре мене, нико није толико повезао са фудбалом. Упознала сам много пријатних људи, имала сам прилике и да путујем и, што је највећа жеља спортиста, да играм за репрезентацију - каже Марија Вуковић.
Било је, како каже, и тешких тренутака, када су преовладавале црне мисли.
- Дешавало ми се да будем једина на тренингу, што само по себи делује деструктивно. Тада је обично долазило до таквих мисли које су стремиле и ка одустајању. Уз све то, прати ме и породична драма одрастања без родитеља, тако да сам пут наставила уз помоћ драгих људи који ми нису у сродству, а у практичном смислу представљају најрођенији род и породицу. Из такве средине добила сам ту неопходну подршку, захвална сам и много ми је значила да савладам тешкоће у одређеном делу живота.
Родом је из Зрењанина, а живи у Пожаревцу. Иако нема прецизну статистику, сматра да је одиграла више од 300 утакмица за Пожаревац, као матични клуб, руски Ризањ и Слогу из Земуна.
- Ни у том делу немам тачних података, али постигла сам много голова, неколико пута била сам први стрелац лиге. У Русији сам била у идеалном тиму сезоне, што је био и додатни стимуланс. Упоредо са играњем почела сам и едукацију за Б лиценцу, јер имам намеру и жељу да останем у фудбалу.
За репрезентацију Србије дебитовала је са 20 година, одиграла више од 20 мечева и исказала се као стрелац.
- Не памтим бројке, нити робујем њима, играм зато што ми је лепо и уживам у томе. Испуњење тог сна било је омало неочекивано, кад сам добила позив тадашњег селектора Перице Крстића. У то време у репрезентацији су биле сјајне играчице, Лидија Стојкановић, садашња селекторка омладинки, Тамара Јовановић, Марина Шишковић... Импоновало ми је што сам била у таквом окружењу, била сам добро прихваћена и одмах сам добила подршку. Први гол постигла сам у дуелу са селекцијом БиХ, радовала сам се као некада Роналдо, у тим тренцима чинило ми се да сам дотакла небо.
ГОЛОВИ ЗА ОПСТАНАК
Један од најдражих детаља из богате каријере, Марија Вуковић везује за утакмицу Пожаревца, коме је победа у мечу са Војводином била неопходна за опстанак:
- Губили смо после првог полувремена (0:2) и било је тада много неспокоја. Постигла сам у наставку четири гола, тријумфовали (4:3) и остали у лиги. Драги су ми и голови за репрезентацију у дуелу са Македонијом. Ушла сам са клупе и за два минута погодила сам мрежу два пута.
НОКТИ У БОЈИ ЗАСТАВЕ
Док је Дејан Мајес био селектор женске футсал репрезентације, успостваљена је пракса да на крају сваког тренинга, једна од играчица отпева песму по избору.
- Уз певање, имали смо и ритуал лакирања ноктију у бојама заставе. А што се тиче певања, ипак боље играмо футсал – каже Марија Вуковић.
Остварила је добар део свега о чему је маштала док је правила прве кораке на теренима. Задовољна је постигнутим, иако каже да је било прилика и за више и боље. Наставиће и даље да се остварује у свету фудбала, који је проширен и његовом футсал страном.
- Пре три године у Зрењанину је организован међународни футсал турнир, а селектор Дејан Мајес одлучио је да ме позове. Тада се и оформила репрезентација, на том турниру била сам први стрелац и проглашена за најбољу играчицу. Играла сам и у квалификацијама за Европско првенство, нисмо успели да се пласирамо, али верујем да ћемо у неком предстојећем периоду успети да остваримо и тај циљ. Велика је разлика између ове две дисциплине, брже одлуке морају да се доносе на паркету у односу на траву, што ми одговара. Штета што раније није било футсала у данашњој мери, сигурно је да бих се више посветила, можда би се и тотално пребацила за „петопарац“.
Крајем године, у ниску клубова уписала је и Економац, као чланица прве женске екипе у историји крагујевачког клуба.
- Позвала ме Мирјана Бабић, саиграчица из Слоге, иначе Крагујевчанка. Прихватила сам позив на прву лопту, провели смо неколико лепих дана у Крагујевцу и остварили максималан учинак у утакмицама. Било је то лепо освежење пред крај године, остаћемо на окупу, верујући да можемо до запаженог резултата - каже Марија Вуковић, а као стрелац на првој утакмици „студенткиња“, ушла је у клупске анале.
ПОЧЕТАК УЗ ДЕЧАКЕ ИЗ КРАЈА
Сходно овдашњем менталитету, девојке које се баве фудбалом често могу да буду на удару критике, некада и из непосредних средина у којима живе.
- Уз дечаке из свог краја почела сам да играм фудбал и за мене ничега спорног није било, сигурно ни за те другаре. Временом, кад сам бивала све озбиљнија у намери да продубим везу са фудбалом, долазило је до разних коментара. Никаквих проблема на ту тему нисам имала док сам играла у Русији. Били смо у центру пажње навијача, у највећем делу мушкараца. У Србији се ствари мењају, додуше споро, али се мењају – каже Марија Вуковић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
