Više od dve decenije Marija Vuković prisutna je na fudbalskim terenima širom Srbije, a u poslednje vreme sve češće je i na parketima u druženjima sa nešto manjom i težom loptom. Imajući u vidu vreme iza nje, slobodno se može reći da je povezuje velika ljubav i strast prema svima varijacijama fudbala. Igrala je za tri kluba, osetila je šta znači biti i sportski gastarbajter, ponovo je u Srbiji, već godinu i po igra za zemunsku Slogu, stabilnog člana elitne lige.
- I pored relativno dugog vremena, još imam veliku želju i volju za igranjem, iako u Srbiji, za razliku od drugih sredina, uslovi nisu najbolji. Nekako sam morala da se priviknem na sve to, tako da mi je sve to postalo i normalno. Od malih nogu sam privržena sportu, iako se u porodici pre mene, niko nije toliko povezao sa fudbalom. Upoznala sam mnogo prijatnih ljudi, imala sam prilike i da putujem i, što je najveća želja sportista, da igram za reprezentaciju - kaže Marija Vuković.
Bilo je, kako kaže, i teških trenutaka, kada su preovladavale crne misli.
- Dešavalo mi se da budem jedina na treningu, što samo po sebi deluje destruktivno. Tada je obično dolazilo do takvih misli koje su stremile i ka odustajanju. Uz sve to, prati me i porodična drama odrastanja bez roditelja, tako da sam put nastavila uz pomoć dragih ljudi koji mi nisu u srodstvu, a u praktičnom smislu predstavljaju najrođeniji rod i porodicu. Iz takve sredine dobila sam tu neophodnu podršku, zahvalna sam i mnogo mi je značila da savladam teškoće u određenom delu života.
Rodom je iz Zrenjanina, a živi u Požarevcu. Iako nema preciznu statistiku, smatra da je odigrala više od 300 utakmica za Požarevac, kao matični klub, ruski Rizanj i Slogu iz Zemuna.
- Ni u tom delu nemam tačnih podataka, ali postigla sam mnogo golova, nekoliko puta bila sam prvi strelac lige. U Rusiji sam bila u idealnom timu sezone, što je bio i dodatni stimulans. Uporedo sa igranjem počela sam i edukaciju za B licencu, jer imam nameru i želju da ostanem u fudbalu.
Za reprezentaciju Srbije debitovala je sa 20 godina, odigrala više od 20 mečeva i iskazala se kao strelac.
- Ne pamtim brojke, niti robujem njima, igram zato što mi je lepo i uživam u tome. Ispunjenje tog sna bilo je omalo neočekivano, kad sam dobila poziv tadašnjeg selektora Perice Krstića. U to vreme u reprezentaciji su bile sjajne igračice, Lidija Stojkanović, sadašnja selektorka omladinki, Tamara Jovanović, Marina Šišković... Imponovalo mi je što sam bila u takvom okruženju, bila sam dobro prihvaćena i odmah sam dobila podršku. Prvi gol postigla sam u duelu sa selekcijom BiH, radovala sam se kao nekada Ronaldo, u tim trencima činilo mi se da sam dotakla nebo.
GOLOVI ZA OPSTANAK
Jedan od najdražih detalja iz bogate karijere, Marija Vuković vezuje za utakmicu Požarevca, kome je pobeda u meču sa Vojvodinom bila neophodna za opstanak:
- Gubili smo posle prvog poluvremena (0:2) i bilo je tada mnogo nespokoja. Postigla sam u nastavku četiri gola, trijumfovali (4:3) i ostali u ligi. Dragi su mi i golovi za reprezentaciju u duelu sa Makedonijom. Ušla sam sa klupe i za dva minuta pogodila sam mrežu dva puta.
NOKTI U BOJI ZASTAVE
Dok je Dejan Majes bio selektor ženske futsal reprezentacije, uspostvaljena je praksa da na kraju svakog treninga, jedna od igračica otpeva pesmu po izboru.
- Uz pevanje, imali smo i ritual lakiranja noktiju u bojama zastave. A što se tiče pevanja, ipak bolje igramo futsal – kaže Marija Vuković.
Ostvarila je dobar deo svega o čemu je maštala dok je pravila prve korake na terenima. Zadovoljna je postignutim, iako kaže da je bilo prilika i za više i bolje. Nastaviće i dalje da se ostvaruje u svetu fudbala, koji je proširen i njegovom futsal stranom.
- Pre tri godine u Zrenjaninu je organizovan međunarodni futsal turnir, a selektor Dejan Majes odlučio je da me pozove. Tada se i oformila reprezentacija, na tom turniru bila sam prvi strelac i proglašena za najbolju igračicu. Igrala sam i u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, nismo uspeli da se plasiramo, ali verujem da ćemo u nekom predstojećem periodu uspeti da ostvarimo i taj cilj. Velika je razlika između ove dve discipline, brže odluke moraju da se donose na parketu u odnosu na travu, što mi odgovara. Šteta što ranije nije bilo futsala u današnjoj meri, sigurno je da bih se više posvetila, možda bi se i totalno prebacila za „petoparac“.
Krajem godine, u nisku klubova upisala je i Ekonomac, kao članica prve ženske ekipe u istoriji kragujevačkog kluba.
- Pozvala me Mirjana Babić, saigračica iz Sloge, inače Kragujevčanka. Prihvatila sam poziv na prvu loptu, proveli smo nekoliko lepih dana u Kragujevcu i ostvarili maksimalan učinak u utakmicama. Bilo je to lepo osveženje pred kraj godine, ostaćemo na okupu, verujući da možemo do zapaženog rezultata - kaže Marija Vuković, a kao strelac na prvoj utakmici „studentkinja“, ušla je u klupske anale.
POČETAK UZ DEČAKE IZ KRAJA
Shodno ovdašnjem mentalitetu, devojke koje se bave fudbalom često mogu da budu na udaru kritike, nekada i iz neposrednih sredina u kojima žive.
- Uz dečake iz svog kraja počela sam da igram fudbal i za mene ničega spornog nije bilo, sigurno ni za te drugare. Vremenom, kad sam bivala sve ozbiljnija u nameri da produbim vezu sa fudbalom, dolazilo je do raznih komentara. Nikakvih problema na tu temu nisam imala dok sam igrala u Rusiji. Bili smo u centru pažnje navijača, u najvećem delu muškaraca. U Srbiji se stvari menjaju, doduše sporo, ali se menjaju – kaže Marija Vuković.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
