Олимпијски дух избрисан мржњом

Акт тероризма, који у федералном Сарајеву желе да прикажу само као „инцидент” уздрмао је минулог викенда регион.

Планирани напад ножевима и сузавцем од стране маскираних лица у хотелу „Хиллс” на децу и родитеље ФК Звездара из Београда на међународном дечијем турниру на Илиџи, уз језиве повике „убиј Србина”, није „инцидент” већ озбиљна претња цивилизацији. Напад ножевима на јавним местима у свим европским метрополама, у овом случају на госте, квалификује се као тероризам. Због чега је тако у Лондону, Паризу, Москви, Берлину, Бриселу… а није у Сарајеву? Ако ствари не будемо називали правим именима оне ће нам се понављати и бити све рђавије и бруталније!

У целој овој причи трагичније је ћутање свих амбасада „демократских” земаља које у Босни и Херцеговини реагују на све и свашта, само не на суштину и више него јасне квалификације! Изгледа да очигледност најокрутнијег шовинизма и националне нетрпељивости према Србима у Сарајеву западним „демократијама” није „опис посла”. А нападачи су јасно рекли: „Само смо вас Србе чекали!”

Толико о правдољубивости свих оних бораца „за људска права” који су деведесетих година прошлог века, сипајући нам бомбе за врат, бранили „невине” муслимане у БиХ и Албанце на Косову и Метохији, а Украјинце наоружавају и подстрекавају на рат с Русијом зарад својих интереса.

Некада град који је живео олимпијским духом претворио се у касабу патолошке мржње према Србима који су 1992. године, њих око 200.000, протерани са родног прага! Све је почело 1. марта поменуте године када је терориста из паравојне формације „Зелене беретке” Рамиз Делалић Ћело, испред Старе православне цркве на Башчаршији, на српској свадби убио старог свата Николу Гардовића и ранио православног свештеника Раденка Миковића. Ово међуетничко убиство многи сматрају као почетак грађанског рата у некадашњој СР Босни и Херцеговини, а Делалић никада за њега није осуђен!

Данас је, у Сарајеву које је остало без духа олимпизма, а прерасло у главни центар мржње у региону, тај исти Рамиз Делалић Ћело херој. С друге стране Младобосанац Гаврило Принцип је терориста, само зато што је Србин. Такве вредности заступају сви друштвено-одговорни и политички субјекти у граду на Миљацки јер је такво семе посејано 1992. године када су уклоњене стопе Гаврила Принципа и табла на којој је латиницом писало да је с тог места пуцао на аустријског надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију.

Уклањање обележја Сарајевског атентата од Видовдана 1914. године, који је био повод за Први светски рат, догодило се и 1941. године када су Хитлерове трупе умарширале у главни град Босне и Херцеговине. Касније су сакупљачи „сувенира” плочу исписану ћирилицом однели лично Фиреру у Берлин, коју је чувао као најскупљи антиквитет! Историја се поновила 51 годину касније.

Сарајево је „отворен” град само у причи, а у пракси је истина да градске власти не дозвољавају да се обележи годишњица страдања војника Југословенске народне армије у Добровољачкој улици, када су разоружани младићи наишли на заседу паравојних формација предвођених „Зеленим береткама” 3. маја 1992. године. Тада су страдала 42 припадника ЈНА. Делегација из Републике Српске ни венац не може да положи на месту страдања невиних војника! И опет, ником ништа.

У муслиманско-хрватској федерацији, једном од два ентитета данас компликоване БиХ, 1. март, када је Рамиз Делалић Ћело пуцао на Србе испред храма на Башчаршији, се слави као „државни празник” и дан „независности”, додуше у местима са већинским муслиманским становништвом.

На територији некадашње Херцег-Босне само је један обичан, нерадни, дан, без икакве прославе! Нажалост, на турниру на Илиџи, а касније и у хотелу „Хиллс” баштиниле су се оне „вредности” сарајевског друштва које је пуцњем у Николу Гардовића успоставио убица Рамиз Делалић Ћело.

– Бањалука је увек била ближа Београду него Сарајеву. И у бившој земљи. Ми смо ми, а они су они. То је једноставно тако – истакао је некада Никола Коља Пејаковић, познати српски глумац и редитељ.

Сарајевски Срби који су током грађанског рата успели да одбране своја огњишта у приградским и градским насељима најбоље су препознали „свој” град када је потписан Дејтонски споразум. Тада је пет општина Српског Сарајева припало Федерацији БиХ (Илијаш, Вогошћа, Илиџа, Рајловац и Хаџићи), а Срби су 17. фебруара 1996. године, на Задушнице, почели да се исељавају у друге градове у Републици Српској. Ископавали су и своје мртве не желећи да их остављају на милост и немилост непријатељу, па је тако настало гробље на Сокоцу које носи назив „Мали Зејтинлик”.

И тако… Док Београд три дана заредом напуни „Арену” на концертима Едина Дервишхалидовића алијас Дине Мерлина, Бора Ђорђевић не да не може да запева у Сарајеву него ни да дође на кафу. Баш као ни Ненад Јанковић, алијас Неле Карајлић, који је то покушао и доживео је невероватне непријатности у родном граду.

– Догодила су се многа чуда, Kина је победила Југославију у кошарци, Сенегал је победио Француску у фудбалу, измишљен је мобилни телефон, интернет, гугл, преношење слике на даљину… Само се једно чудо није догодило, нико се није вратио од оних Срба који су отишли из Сарајева – рекао је Неле Kарајлић 2017. године.

Паметном довољно!