Olimpijski duh izbrisan mržnjom

Akt terorizma, koji u federalnom Sarajevu žele da prikažu samo kao „incident” uzdrmao je minulog vikenda region.

Planirani napad noževima i suzavcem od strane maskiranih lica u hotelu „Hills” na decu i roditelje FK Zvezdara iz Beograda na međunarodnom dečijem turniru na Ilidži, uz jezive povike „ubij Srbina”, nije „incident” već ozbiljna pretnja civilizaciji. Napad noževima na javnim mestima u svim evropskim metropolama, u ovom slučaju na goste, kvalifikuje se kao terorizam. Zbog čega je tako u Londonu, Parizu, Moskvi, Berlinu, Briselu… a nije u Sarajevu? Ako stvari ne budemo nazivali pravim imenima one će nam se ponavljati i biti sve rđavije i brutalnije!

U celoj ovoj priči tragičnije je ćutanje svih ambasada „demokratskih” zemalja koje u Bosni i Hercegovini reaguju na sve i svašta, samo ne na suštinu i više nego jasne kvalifikacije! Izgleda da očiglednost najokrutnijeg šovinizma i nacionalne netrpeljivosti prema Srbima u Sarajevu zapadnim „demokratijama” nije „opis posla”. A napadači su jasno rekli: „Samo smo vas Srbe čekali!”

Toliko o pravdoljubivosti svih onih boraca „za ljudska prava” koji su devedesetih godina prošlog veka, sipajući nam bombe za vrat, branili „nevine” muslimane u BiH i Albance na Kosovu i Metohiji, a Ukrajince naoružavaju i podstrekavaju na rat s Rusijom zarad svojih interesa.

Nekada grad koji je živeo olimpijskim duhom pretvorio se u kasabu patološke mržnje prema Srbima koji su 1992. godine, njih oko 200.000, proterani sa rodnog praga! Sve je počelo 1. marta pomenute godine kada je terorista iz paravojne formacije „Zelene beretke” Ramiz Delalić Ćelo, ispred Stare pravoslavne crkve na Baščaršiji, na srpskoj svadbi ubio starog svata Nikolu Gardovića i ranio pravoslavnog sveštenika Radenka Mikovića. Ovo međuetničko ubistvo mnogi smatraju kao početak građanskog rata u nekadašnjoj SR Bosni i Hercegovini, a Delalić nikada za njega nije osuđen!

Danas je, u Sarajevu koje je ostalo bez duha olimpizma, a preraslo u glavni centar mržnje u regionu, taj isti Ramiz Delalić Ćelo heroj. S druge strane Mladobosanac Gavrilo Princip je terorista, samo zato što je Srbin. Takve vrednosti zastupaju svi društveno-odgovorni i politički subjekti u gradu na Miljacki jer je takvo seme posejano 1992. godine kada su uklonjene stope Gavrila Principa i tabla na kojoj je latinicom pisalo da je s tog mesta pucao na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Uklanjanje obeležja Sarajevskog atentata od Vidovdana 1914. godine, koji je bio povod za Prvi svetski rat, dogodilo se i 1941. godine kada su Hitlerove trupe umarširale u glavni grad Bosne i Hercegovine. Kasnije su sakupljači „suvenira” ploču ispisanu ćirilicom odneli lično Fireru u Berlin, koju je čuvao kao najskuplji antikvitet! Istorija se ponovila 51 godinu kasnije.

Sarajevo je „otvoren” grad samo u priči, a u praksi je istina da gradske vlasti ne dozvoljavaju da se obeleži godišnjica stradanja vojnika Jugoslovenske narodne armije u Dobrovoljačkoj ulici, kada su razoružani mladići naišli na zasedu paravojnih formacija predvođenih „Zelenim beretkama” 3. maja 1992. godine. Tada su stradala 42 pripadnika JNA. Delegacija iz Republike Srpske ni venac ne može da položi na mestu stradanja nevinih vojnika! I opet, nikom ništa.

U muslimansko-hrvatskoj federaciji, jednom od dva entiteta danas komplikovane BiH, 1. mart, kada je Ramiz Delalić Ćelo pucao na Srbe ispred hrama na Baščaršiji, se slavi kao „državni praznik” i dan „nezavisnosti”, doduše u mestima sa većinskim muslimanskim stanovništvom.

Na teritoriji nekadašnje Herceg-Bosne samo je jedan običan, neradni, dan, bez ikakve proslave! Nažalost, na turniru na Ilidži, a kasnije i u hotelu „Hills” baštinile su se one „vrednosti” sarajevskog društva koje je pucnjem u Nikolu Gardovića uspostavio ubica Ramiz Delalić Ćelo.

– Banjaluka je uvek bila bliža Beogradu nego Sarajevu. I u bivšoj zemlji. Mi smo mi, a oni su oni. To je jednostavno tako – istakao je nekada Nikola Kolja Pejaković, poznati srpski glumac i reditelj.

Sarajevski Srbi koji su tokom građanskog rata uspeli da odbrane svoja ognjišta u prigradskim i gradskim naseljima najbolje su prepoznali „svoj” grad kada je potpisan Dejtonski sporazum. Tada je pet opština Srpskog Sarajeva pripalo Federaciji BiH (Ilijaš, Vogošća, Ilidža, Rajlovac i Hadžići), a Srbi su 17. februara 1996. godine, na Zadušnice, počeli da se iseljavaju u druge gradove u Republici Srpskoj. Iskopavali su i svoje mrtve ne želeći da ih ostavljaju na milost i nemilost neprijatelju, pa je tako nastalo groblje na Sokocu koje nosi naziv „Mali Zejtinlik”.

I tako… Dok Beograd tri dana zaredom napuni „Arenu” na koncertima Edina Dervišhalidovića alijas Dine Merlina, Bora Đorđević ne da ne može da zapeva u Sarajevu nego ni da dođe na kafu. Baš kao ni Nenad Janković, alijas Nele Karajlić, koji je to pokušao i doživeo je neverovatne neprijatnosti u rodnom gradu.

– Dogodila su se mnoga čuda, Kina je pobedila Jugoslaviju u košarci, Senegal je pobedio Francusku u fudbalu, izmišljen je mobilni telefon, internet, gugl, prenošenje slike na daljinu… Samo se jedno čudo nije dogodilo, niko se nije vratio od onih Srba koji su otišli iz Sarajeva – rekao je Nele Karajlić 2017. godine.

Pametnom dovoljno!