За Јојића се распитују Французи, Италијани и Американци

Нема сумње да ће се у наредном периоду после Ђорђа Гордића писати о још једном „капиталцу”, односно милионски вредном трансферу из лучанске Младости. Можда су у клубу из драгачевског краја мало касније почели са развојем омладинске школе, али су се брзо позиционирали на фудбалску мапу Србије, са изузетно квалитетним талентима.

Играч о којем ових дана брује скаути у Анталији је Никола Јојић. Са којом лакоћом игра и постиже голове, крилни нападач Младости просто је невероватно. У снагу његовог дриблинга, брзину и луцидност уверили су се пре два дана и Бугари, којима је Јојић „спаковао” два гола.

Чачанин рођен 2003. године искористио је сваки минут који су му у Лучанима указали, мада је на почетку каријере размишљао да од свега дигне руке.

- Фудбал сам почео да тренирам са пет година у школи „Младост радост” у Чачку. Тадашњи тренер Михаило Коларевић ми је много помогао на првим корацима и захвалан сам му због тога, остали смо до данас у контакту. Тренирао сам у родном граду десет година, а потом сам, са 15, прешао у Аполон из Краљева. Тамо  сам провео једну сезону. Онда је дошло до пријатељске утакмице Аполона и Младости. Добили смо тај меч 4:1 и онда је нас пет прешло у Лучане. Приметио нас је тренер Дејан Стојановић и истакао жељу да дођемо у клуб што смо и учинили - каже Никола Јојић, тренутно најтраженији играч Младости из Лучана.

Да ли сте имали дилему око преласка у Лучане, ипак сте морали све да оставите и одете из родног града?

- Чим је стигла понуда одмах сам је прихватио. Одувек сам желео да играм у Младости. Ипак, је то суперлигашки клуб са великим амбицијама.

Стигли сте заједно са Ђорђем Гордићем, који је недавно продат у Манчестер сити, да ли верујете да можете његовим стопама?

- Прво сам у клуб стигао ја, па после пет дана и Гордић. Он је у потпуности заслужио све добро што му се десило у претходном периоду. Три године у Лучанима смо били нераздвојни. Били смо цимери и стално смо у контакту. Драго ми је да је успео. Надам се да ће остварити још већи успех.

За вас већ сада кажу да сте на радару клубова из Америке, Француске и Италије, да ли можете да останете фокусирани на припреме и останак у српском фудбалу генерално?

- Свако од нас сања о неком великом клубу, а Гордићев пример показује нам да су снови достижни. Сада само чујем разне приче о томе који клубови ме наводно желе, али о томе не знам ништа. Импонује сваком играчу када зна да је на „оку” великог клуба, међутим, не обраћам пажњу на то. Желим да скренем пажњу на себе само играма.

Ко вас држи на земљи сад?

- Отац и сестре. Они су ми ветар у леђа.

Да ли је икада било дилеме чиме ћете се бавити?

- Не. Никад нисам тренирао неки други спорт, осим фудбала. За тај период се везује и једна анегдота. Имао сам две године и деда ми је донео десет великих камиона и једну малу лопту. Све камионе сам оставио по страни, само сам се играо са том малом лоптицом. Од тада датира моја љубав са фудбалом.

Још сте млади, виђате вршњаке који иду на летовања, зимовања, а ви по киши, снегу, сунцу, морате на тренинге. Да ли сте некада помишљали да одустанете од фудбала?

- Са 12 година желео сам да прекинем са фудбалом. Недостајало ми је друштво и дружење. Другари на мору, ја на тренингу. Два месеца у том периоду нисам играо фудбал. Онда ме је тренер Михајло Коларевић позвао на разговор. Отишао сам са мајком тада. Тренер ме је посаветовао да је боље да се бавим фудбалом, него да будем уличар. После тог састанка нисам више никад прескочио тренинг. Нигде себе и не видим осим у фудбалу. Мада сам размишљао о томе шта би било да сам одустао.

Дебитовали сте на великој сцени баш против Црвене звезде на Маракани, да ли сте имали трему?

- Нисам имао трему, иако је тада било 13.000 људи на стадиону. Заиста је било лепо. Нисам очекивао да ћу дебитовати. Ипак, кад сам већ добио шансу, нисам се ни уплашио јер сам знао да против Звезде не може лоше да се одигра. Најежио сам се прво кад сам ушао. Тренер ми је нешто причао са клупе, али га ништа нисам чуо. Само бука, хаос, песма.

Шта су вам рекли у клубу после дебија?

- Тренери су били задовољни, али ја сам се расплакао.

Зашто?

- Имао сам један шут у гол, добра прилика, али су се ноге „одсекле”. Шутнуо сам директно у Борјана. Могао сам боље. Криво ми је.

Сад једва чекате другу шансу?

- Да. Морам да „исправим” тај промашај. Надам се да ћемо играти у плеј-офу и да ћу следећи пут савладати Борјана.

Коју утакмицу сте до сада најбоље одиграли, а коју бисте заборавили?

- Против Јавора сам најбоље одиграо, имао сам гол и две асистенције. Избрисао бих утакмицу против Радника код куће. То је био хаос. Као да сам се посвађао са лоптом.

Некада је Младост била састављена искључиво од прекаљених асова, сада је доста млађих играча, ко кога слуша?

- Подмладили смо екипу и у таквој средини није тешко уклопити се. Ту су и Михајло Веснић и Жељко Самчовић, Жунићи, има нас доста млађих сад. Уз искусне играче као што су Бојовић и Радивојевић било ми је лакше да се привикнем на сениорски фудбал. Они ми дају ветар у леђа, увек су ту да уделе савет, похвалу, али и конструктивну критику. У сваком случају према старијима имамо поштовања јер су много више прошли од нас.

Добро вам иду асистенције, али и голови, шта вам је драже?

- Драже су ми асистенције, мада волим и голове. Срећан сам због асистенције Бојовићу за 100. гол у Супер лиги. Погодака ће бити, али асистенција за тај јубиларни гол остаје да се памти. Пре тога била је боља прилика, пенал и то нада мном. Бојовић је то промашио. Пет минута касније уследио је поправни. Изашао сам „један на један” са голманом, али сам сачекао Бојовића, желео сам да он постигне гол јер сам био свестан колико му значи. Значило је и мени, али има времена. Још сам млад, биће голова.

Младост није добро отворила сезону, али је у финишу јесени заиграла боље?

- Почели смо са четири или пет бонуса првенство. Сада су нам стигли старији искусни играчи, тако да се судећи по нашим играма овде надам и плеј-офу. Имамо тежак распоред, али можемо да направимо добар резултат. Прве две утакмице у гостима су најважније – сматра Јојић.