Za Jojića se raspituju Francuzi, Italijani i Amerikanci

Nema sumnje da će se u narednom periodu posle Đorđa Gordića pisati o još jednom „kapitalcu”, odnosno milionski vrednom transferu iz lučanske Mladosti. Možda su u klubu iz dragačevskog kraja malo kasnije počeli sa razvojem omladinske škole, ali su se brzo pozicionirali na fudbalsku mapu Srbije, sa izuzetno kvalitetnim talentima.

Igrač o kojem ovih dana bruje skauti u Antaliji je Nikola Jojić. Sa kojom lakoćom igra i postiže golove, krilni napadač Mladosti prosto je neverovatno. U snagu njegovog driblinga, brzinu i lucidnost uverili su se pre dva dana i Bugari, kojima je Jojić „spakovao” dva gola.

Čačanin rođen 2003. godine iskoristio je svaki minut koji su mu u Lučanima ukazali, mada je na početku karijere razmišljao da od svega digne ruke.

- Fudbal sam počeo da treniram sa pet godina u školi „Mladost radost” u Čačku. Tadašnji trener Mihailo Kolarević mi je mnogo pomogao na prvim koracima i zahvalan sam mu zbog toga, ostali smo do danas u kontaktu. Trenirao sam u rodnom gradu deset godina, a potom sam, sa 15, prešao u Apolon iz Kraljeva. Tamo  sam proveo jednu sezonu. Onda je došlo do prijateljske utakmice Apolona i Mladosti. Dobili smo taj meč 4:1 i onda je nas pet prešlo u Lučane. Primetio nas je trener Dejan Stojanović i istakao želju da dođemo u klub što smo i učinili - kaže Nikola Jojić, trenutno najtraženiji igrač Mladosti iz Lučana.

Da li ste imali dilemu oko prelaska u Lučane, ipak ste morali sve da ostavite i odete iz rodnog grada?

- Čim je stigla ponuda odmah sam je prihvatio. Oduvek sam želeo da igram u Mladosti. Ipak, je to superligaški klub sa velikim ambicijama.

Stigli ste zajedno sa Đorđem Gordićem, koji je nedavno prodat u Mančester siti, da li verujete da možete njegovim stopama?

- Prvo sam u klub stigao ja, pa posle pet dana i Gordić. On je u potpunosti zaslužio sve dobro što mu se desilo u prethodnom periodu. Tri godine u Lučanima smo bili nerazdvojni. Bili smo cimeri i stalno smo u kontaktu. Drago mi je da je uspeo. Nadam se da će ostvariti još veći uspeh.

Za vas već sada kažu da ste na radaru klubova iz Amerike, Francuske i Italije, da li možete da ostanete fokusirani na pripreme i ostanak u srpskom fudbalu generalno?

- Svako od nas sanja o nekom velikom klubu, a Gordićev primer pokazuje nam da su snovi dostižni. Sada samo čujem razne priče o tome koji klubovi me navodno žele, ali o tome ne znam ništa. Imponuje svakom igraču kada zna da je na „oku” velikog kluba, međutim, ne obraćam pažnju na to. Želim da skrenem pažnju na sebe samo igrama.

Ko vas drži na zemlji sad?

- Otac i sestre. Oni su mi vetar u leđa.

Da li je ikada bilo dileme čime ćete se baviti?

- Ne. Nikad nisam trenirao neki drugi sport, osim fudbala. Za taj period se vezuje i jedna anegdota. Imao sam dve godine i deda mi je doneo deset velikih kamiona i jednu malu loptu. Sve kamione sam ostavio po strani, samo sam se igrao sa tom malom lopticom. Od tada datira moja ljubav sa fudbalom.

Još ste mladi, viđate vršnjake koji idu na letovanja, zimovanja, a vi po kiši, snegu, suncu, morate na treninge. Da li ste nekada pomišljali da odustanete od fudbala?

- Sa 12 godina želeo sam da prekinem sa fudbalom. Nedostajalo mi je društvo i druženje. Drugari na moru, ja na treningu. Dva meseca u tom periodu nisam igrao fudbal. Onda me je trener Mihajlo Kolarević pozvao na razgovor. Otišao sam sa majkom tada. Trener me je posavetovao da je bolje da se bavim fudbalom, nego da budem uličar. Posle tog sastanka nisam više nikad preskočio trening. Nigde sebe i ne vidim osim u fudbalu. Mada sam razmišljao o tome šta bi bilo da sam odustao.

Debitovali ste na velikoj sceni baš protiv Crvene zvezde na Marakani, da li ste imali tremu?

- Nisam imao tremu, iako je tada bilo 13.000 ljudi na stadionu. Zaista je bilo lepo. Nisam očekivao da ću debitovati. Ipak, kad sam već dobio šansu, nisam se ni uplašio jer sam znao da protiv Zvezde ne može loše da se odigra. Naježio sam se prvo kad sam ušao. Trener mi je nešto pričao sa klupe, ali ga ništa nisam čuo. Samo buka, haos, pesma.

Šta su vam rekli u klubu posle debija?

- Treneri su bili zadovoljni, ali ja sam se rasplakao.

Zašto?

- Imao sam jedan šut u gol, dobra prilika, ali su se noge „odsekle”. Šutnuo sam direktno u Borjana. Mogao sam bolje. Krivo mi je.

Sad jedva čekate drugu šansu?

- Da. Moram da „ispravim” taj promašaj. Nadam se da ćemo igrati u plej-ofu i da ću sledeći put savladati Borjana.

Koju utakmicu ste do sada najbolje odigrali, a koju biste zaboravili?

- Protiv Javora sam najbolje odigrao, imao sam gol i dve asistencije. Izbrisao bih utakmicu protiv Radnika kod kuće. To je bio haos. Kao da sam se posvađao sa loptom.

Nekada je Mladost bila sastavljena isključivo od prekaljenih asova, sada je dosta mlađih igrača, ko koga sluša?

- Podmladili smo ekipu i u takvoj sredini nije teško uklopiti se. Tu su i Mihajlo Vesnić i Željko Samčović, Žunići, ima nas dosta mlađih sad. Uz iskusne igrače kao što su Bojović i Radivojević bilo mi je lakše da se priviknem na seniorski fudbal. Oni mi daju vetar u leđa, uvek su tu da udele savet, pohvalu, ali i konstruktivnu kritiku. U svakom slučaju prema starijima imamo poštovanja jer su mnogo više prošli od nas.

Dobro vam idu asistencije, ali i golovi, šta vam je draže?

- Draže su mi asistencije, mada volim i golove. Srećan sam zbog asistencije Bojoviću za 100. gol u Super ligi. Pogodaka će biti, ali asistencija za taj jubilarni gol ostaje da se pamti. Pre toga bila je bolja prilika, penal i to nada mnom. Bojović je to promašio. Pet minuta kasnije usledio je popravni. Izašao sam „jedan na jedan” sa golmanom, ali sam sačekao Bojovića, želeo sam da on postigne gol jer sam bio svestan koliko mu znači. Značilo je i meni, ali ima vremena. Još sam mlad, biće golova.

Mladost nije dobro otvorila sezonu, ali je u finišu jeseni zaigrala bolje?

- Počeli smo sa četiri ili pet bonusa prvenstvo. Sada su nam stigli stariji iskusni igrači, tako da se sudeći po našim igrama ovde nadam i plej-ofu. Imamo težak raspored, ali možemo da napravimo dobar rezultat. Prve dve utakmice u gostima su najvažnije – smatra Jojić.