Човек рекорда: Филиповић: Звезда је моја друга кућа

Зоран Филиповић није постао Звездина звезда, али је у дресу Београђана остварио резултате које до данас нико није ни срушио, ни угрозио. Противничке мреже тресао је са лакоћом, упркос чињеници да је доживео две неугодне повреде.

Многи су путеви водили до циља, а стазе којима је он пролазио обасјавале су и радост доносиле: и њему, и Црвеној звезди, вероватно и њеним присталицама. Припада генерацији спортиста који су играли кад су стадиони били крцати, кад се играо добар фудбал, а у чаролији те лепе игре он је рушио рекорде, осетио славу, сврстао се у фудбалске иконе које за сва времена имају да сјаје из фудбалске историје.

Филиповић је рођен у Титограду 6. фебруара 1953. Таленат је откривен у Будућности, али он је као дечак прешао у Црвену звезду и у њој провео 11 година, одиграо 477 утакмица, постигао 317 голова.

У црвено–белом дресу спознао је шта значи бити шампион 1973, па 1977. и 1980. Освајао је Куп Југославије 1971, куп 1972, као и Куп прволигаша 1973. Звезда је седамдесетих стизала до полуфинала Купа европских шампиона и Купа победника купова и до финала Купа УЕФА.

- Црвена звезда је моја друга кућа. Ту сам се васпитао, формирао као личност, афирмисао као играч. Звезда је била и остала институција. Велики клуб у сваком погледу. Најлепше и најсветлије дане моје играчке каријере провео сам на Маракани - каже Филиповић.

Са 28 голова у европским куповима Зоран је други на вечној листи клуба иза Боре Костића, а са 93 поготка у шампионатима је међу пет стрелаца у историји Звезде. Такође, са 39 голова у 51 утакмици у европским куповима најбољи је стрелац од свих играча из некадашње Југославије (12 голова у Купу шампиона, девет у Купу победника купова и 18 у Купу УЕФА).

- Нисам се бавио бројкама, али мило ми је кад то чујем. Важно ми је било да играм добро, да постижем голове, да мој клуб побеђује. Сада кад то чујем, мило ми је да сам постигао одређене рекорде у каријери. То ми прија.

Одиграо је неколико вечитих дербија, а 59. 7. новембра 1976. посматрало је 100.000 људи. Његов гол из 53. минута одлучио је победника у том окршају. Предивно су тада изгледале светковине српског фудбала, у односу на оно што данас зовемо вечитим дербијима.

- Нека друга слика. Давно прохујало време. Другачије је било друштво. Фудбал и дерби био је празник, није било љутње и агресије међу навијачима. Недељу дана пре и после утакмице причало се о томе. Да ли је изгубила Звезда или је поражен Партизан, чини ми се, није било толико битно. Важно је да су пријатељи остајали пријатељи, коментарисало се на прави спортски начин. Постојала је спортска култура. Ми победимо као гости и идемо кроз паркић према нашем стадиону, а навијачи Партизана нису нас вређали него поздрављали и честитали на успеху. Један мир, фудбалско благостање где су васпитање и спортска култура владали. Читаве породице долазиле су са децом да гледају Звезду, Партизан, Хајдук, Динамо, остале клубове. Све је било за похвалу.

И волео се свој тим, а поштовали играчи ривала, међусобно се дружили, све то прерастало је у истинска пријатељства, па и кумства.

- Било је шале, другарских пребацивања. Играчи су се међусобно поштовали, дружили. Владала је сјајна атмосфера и међу тренерима, играчима, али и навијачима. Остаје да се надамо да ћемо све то поново имати, мада ко зна.

Каријеру је наставио у Брижу, 21 меч у једној сезони и солидних осам голова. Био је то наговештај супер добрих резултата у наредним годинама.

- Имао сам 27 и по година кад сам отишао из Црвене звезде, тада су важила таква правила. Отишао сам у Белгију, у шампионски Бриж. Тада су ме често мучиле повреде, а једна пауза трајала је дуже од месец дана. После се појавила Бенфика. Указала ми се прилика да одем у велики клуб, па након годину дана проведених у Брижу прешао сам у Лисабон.

За три сезоне у Бенфики, у 84 утакмице чак 42 пута тресао је  противничку мрежу. Радовао се двема титулама и једном Купу Португалије. Чак је постигао осам голова у 12 европских мечева Бенфике, догурао до финала Купа УЕФА, а тамо је Андерлехт био за нијансу бољи.

- Бенфика је после много година ушла у финале европског такмичења. Био је то огроман доживљај. Имали смо несрећу у те две утакмице да изузетна генерација не освоји трофеј. Бенфика је увек личила на Црвену звезду по бројности навијача и трофејима. Најлепше дане каријере и године живота после Србије провео сам у Португалији.

Завршио је каријеру у Боависти са 33 године. Можда је могао још да игра, али и овако је постигао много. Каријера за свако поштовање.

- Тад се човек са 27 година сматрао јако зрелим спортистом. Ни медицина није пратила на врхунском нивоу спортске могућности и модеран фудбал. Дошло је до одређених повреда, па сам одлучио да останем као тренер у Боависти, где сам почео каријеру на клупи.

Одиграо је 13 утакмица за репрезентацију Југославије, постигао гол на дебију против Источне Немачке.

Јесте тада било много сјајних фудбалера, али веровало се да Зоран Филиповић заслужује бар 50 мечева у дресу тадашње земље.

- То је мој велики жал. Имао сам много повреда, а са 18 година ушао сам у први тим репрезентације. Касније разне операције и опоравци изискивали су одвојеност од терена. И све то кад сам био потребан репрезентацији, да остварим континуитет. Таква је била судбина, пратили су ме пехови, али могу бити задовољан оствареним.